MOJA TUZA ISTINITA PRICA:
Jos par reci pre nego sto zauvek odem....
sreca... tuga... ljubav... patnja... zelim da pisem o tebi, ali kako? o cemu? jednostavno ne nalazim reci. volela bih da mogu da stavim na papir svaki osmeh, svaku suzu, uzdah i neznost, svaku lepu rec, svu ljubav i svu tugu koju sam osetila s tobom. Volela bih da mogu da otvorim srce da svi vide prazninu koja je u njemu ostala nakon tvog odlaska... da svi znaju koliko patim za tobom i koliko mi nedostajes. htela bih svima da pokazem koliko te volim, koliko mi znacis i koliko zelim da mi se vratis, da opet, bar na kratko budes moj i ja samo tvoja. volela bih da svi znaju da sam te ja gurnula od sebe i da sad zbog toga toliko patim.
ali ne... ne postoje reci da opisu ono sto smo nas dvoje imali. To je za mene bila ljubav u pravom smislu, iako nismo smeli da budemo zajedno, voleli smo se na jedan dublji, lepsi nacin. Imali smo "ono nesto" sto se retko u zivotu nalazi. znam svaki tvoj pogled, svaki uzdah sta znaci. znam najdublje tajne tvog srca, znam sta kriju dubine tvojih prelepih smedjih ociju... o cemu mastas i sta sanjas...znam da i ti znas....
u poslednje vreme se trudim da ne mislim mnogo o tebi. trazim nacin da te bar na kratko zaboravim.  kradem od zivota sitne trenutke srece koji mi pomazu da uopste nastavim dalje. osmeh sam odavno skinula sa lica, on mi vise nije potreban. nicemu se ne nadam i ni o cemu ne sanjam, zivim zivot u kolotecini, brojeci dane, nedelje, mesece...samo da sto pre prodje... mozda tamo negde u vecnosti postoji mesto i trenutak gde cu opet moci da te zagrlim, da se privijem uz tebe, da zaplacem na tvom ramenu. mozda negde daleko od ovog sveta opet vratim osmeh na lice, i ponovo budem srecna...mozda, mozda ipak imam cemu da se nadam.
lezim tako nocima, misleci na tebe, secajuci se. zagnjurim glavu u jastuk  i tiho zajecam u sebi da ne probudim onog koji spava pored mene. a on tako spokojan, ne zeli da shvati da moje srce pripada drugom... zatvaram oci i u mislima se vracam kroz godine...
prolece, oko nas sve buja. oseca se miris ljubavi u vazduhu, a u srcu neki neobican osecaj, prva ceznja i prva ljubav. na usnama igra osmeh, a telo drhti u neznanju i iscekivanju. stojis pored mene, gledas me a u ocima ti strah i ljubav. drhtavom rukom uzimas moju i svim silama se trudis da ne pobegnes glavom bez obzira.. "hoces da budes moja devojka?" bojazljivo me pitas... "da!"... zatvaras oci i spustas najneziji poljubac na moje usne. u grudima srce luduje, hoce da iskoci. a u ocima neki novi sjaj... sedimo u parku, drzimo se za ruke, setamo, i ponekad ukrademo neki bojazljivi poljubac i zagrljaj. smeh, sreca, ljubav...
a onda tuga... prvi rastanak, prva suza, prva bol... ni danas ne znam zasto...
Otvaram oci, gledam, svuda oko mene mrak. tisina. cuje se samo ujednaceno disanje mog supruga, polako shvatam gde sam. niz lice krece jedna malena suza, brzim pokretom je brisem, sklapam oci i vracam se u svoj svet uspomena...
Proslo je nekoliko meseci, ponovo smo se sreli, pozdravili i nasmejali jedno drugom. bojazljivo pitanje "kako si?" a onda pocinje jedna nova prica. sad te gledam nekim drugim ocima, postao si mi prijatelj, neko na koga mogu uvek da racunam. secam se... leto, bazen, gimnazija, park, diskoteka i mnogo mnogo smeha. uz tebe je svaka sreca bivala udvostrucena, a svaki poraz mnogo laksi. vremenom si postao neko koga sam zavolela neopisivo. uvek si bio uz mene, desavalo se da se danima ne vidimo i ne cujemo a onda samo jedan poziv i tu si.. znala sam potajno da sam ti draga na neki drugi nacin i ti si meni bio ali sam se plasila to da priznam.
ponovo otvaram oci, ovog puta vec vlazne od suza. pogled se zadrzava na usnulom licu mog supruga, e kako sam samo bila slepa, kako sam samo hranila dusu mrvicama njegove ljubavi, ni ne shvatacujuci koliko je to malo. gledam ga i secam se kad sam ga prvi put ugledala.. naravno, zivot ima cudan smisao za humor, ti si bio taj koji nas je upoznao, ti si bio uz mene cak i tad. i kasnije... bio si tu, ali si se ipak malo udaljio...
secam se... dolazio si kod nas, druzili smo se, igrali karte, stoni tenis, salili se i smejali, ali me nisi vise gledao istim ocima. znala sam da nikad vise nece biti isto. neki put bismo se pogledali i nasmejali, oboje pomisljajuci na te daleke prosle dane, kada smo bili deca, zaljubljeni i nasmejani. postao si sastavni deo mog zivota. bio si tu za svaki rodjendan, novu godinu, rodjenje moje cerke, bio si tu i kad mi je bilo tesko, ali vise nismo smeli da budemo toliko bliski i toliko otvoreni jedno prema drugom. i ti si imao neke prolazne ljubavi i bila sam srecna zbog tebe i istovremeno tuzna a nisam ni shvatala zasto...
nisam ni shvatala da te jos uvek volim....
da VOLIM TE, priznajem da sam to kasno shvatila, priznajem da mi je zao sto nisam iskoristila priliku koju mi je zivot pruzio, zao mi je sto te nisam ukrala kad sam mogla.zao mi je ali sta je tu je...
pogodilo me je kao grom iz vedra neba, cinjenica da sam udata i imam dete sa nekim koga nikad necu moci da volim kao tebe... i priznala sam ti. priznao si i ti meni da me i dalje volis... ukrali smo pokoji skriveni pogled i osmeh koji znaci mnogo. nadali smo se i ponovo posle toliko godina zeleli istu, samo jednu stvar:da budemo zajedno. htela sam da odbacim sve, da srusim sve mostove za sobom, da ugasim stare vatre i upalim neke nove u nasim srcima. htela sam da ti pokazem koliko te volim, ali jednostavno nisam mogla..nisam imala hrabrosti...
suze mi se slivaju niz lice, otvaram oci i tiho u sebi izgovaram tvoje ime...tiho na prstima ustajem i odlazim do decije sobe. gledam u krevetac, gledam tog malog uspavanog andjela, blazeni izraz na njenom licu. tako je mala i nevina, tako neiskvarena i cista. zastitila bih je na sve moguce nacine, samo da mogu. ali ne mogu. ne mogu da je branim od zivota, od sudbine. mogu da ucinim samo jednu stvar: da joj pruzim ono sto ja nisam imala:porodicu, dom, ljubav. zelim da ima srecno detinjstvo, da raste uz oba roditelja, da barem jos neko vreme ne sazna koliko je zivot surov. zbog nje sam i odbacila tebe i ono sto sam uz tebe mogla da imam. birala sam njenu srecu...
a ja sam zauvek sa lica skinula osmeh, a na srce navukla veo tuge. jer nemam vise cemu da se nadam, o cemu da mastam. nemam vise tebe da te volim... ma samo da pricam s tobom, da ti kazem kako se osecam, da mi sapnes "sve ce biti u redu" i nezno me zagrlis.. nemam vise tebe da me zadirkujes, da me napadas i branis, da se ljutis na mene... i da me volis... znam, zasluzila sam da me mrzis, znam i da cak u nekim trenucima i ti zelis to, ali isto tako znam i da nikada neces moci stvarno da me zamrzis, jer ako si me ikada voleo,onda je to nemoguce.
zao mi je sto nikada vise necu osetiti toplinu tvog zagrljaja, sto vise necu cuti smeh sa tvojih usana. sto me nikada neces poljubiti...
volela bih da se vratim unazad, da opet budemo oni stari, da sedimo na klupi i pijemo pivo, da pevamo one "nase" pesme, da se smejemo i placemo istovremeno.
zao mi je sto sam te izgubila. ostaje mi samo da se nadam da ces jednog dana pronaci svoju srecu sa nekim ko te zasluzuje. a ja cu ponekad da pitam za tebe, da prolazim putevima kojim ti ides i da se nadam da cu te sresti. jos cu nocima tiho plakati i u sebi saputati tvoje ime. jos cu pevusiti tuzne pesme i misliti na tebe. ja znam da te nikad necu zaboraviti. mozda se nekada negde budemo sreli, ne zameri mi ako spustim pogled, jer znam ako bi nam se pogledi sreli, ako bih u tvojim ocima videla da me mrzis, to bi me ubilo. ja cu da zivim u nadi da me volis i da ces me se uvek secati.
ja znam da cu tebe zauvek voleti.
ovo sam napisala ne onima koji ce da citaju, vec tebi. i ako se ikada usudim da ti posaljem ovo, molim te nemoj da se smejes, znaj da ti sve ovo pisem iz srca, mada stvarna osecanja nikada necu moci da prenesem na papir. jer on nije dovoljan da na sebi ponese svu ljubav koju osecam...
zao mi je sto sam te povredila, sto sam ti nanela bol, zao mi je sto sam ukrala deo tvoje srece. nadam se da ces jednom moci da mi oprostis...

   ovo su inace moje pesme  da se zna :P



Cuvar Ledenog Brega

Noci usamljene ,  oci izgubljene, pokosene,
dusa pospana, srce tiho jeca,
Oh kako boli ovaj mrak sto ga u sebi cuvam ja.
 
Reci mi nebo, sapni mi tajnu sveta, gde sad njegovo srce seta?
Da li je sam kao i ja ili ga neka tudja ruka miluje,
misli li na mene i da li mu ikad suza krene
Seca li se i on srece i spokoja ili samo popijenih otrova?
 
Cigareta u ruci, casa na strolu do pola ispijena,
druga ruka olovku drzi i po papiru tugu sara.
Toliko reci ali praznih, izgubljenog znacaja, najava povlacenja.
 
Vise nema pogleda maznih,ostadoh ruku praznih,
usne na usnama, slatkih igranja,
sve je to nestalo, iscezlo, otislo.
Ostalo je samo jedno srce kroz koju kosava duva,
dusa cuvar ledenog brega.