Neočekivano se do ušiju zaljubi u neku totalno neočekivanu personu.

Ali, kakav je to „faktor X“ koji vas navodi da se zagledate u nekoga i kažete – to je pravi ili prava?

Ako ste žena, deo odgovora se možda nalazi u nesvesnom upoređivanju koliko izabranik vašeg srca liči na vašeg oca, ne toliko fizički koliko po naravi, inteligenciji i temperamentu. Do ovakvog zaključka došla je psiholog Linda Butrojd koja je predvodila tim istraživača sa britanskog Univerziteta Darham.

Ona je dokazala da će žena koja je u detinjstvu imala dobre odnose sa ocem u 90 odsto slučajeva izabrati partnera koji je fizički i mentalno najsličniji njenom ocu. Istraživači su tragali za dokazom za „roditeljskim seksualnim pečatom“, nekom vrstom „seksualne naklonosti“ žene prema osobama koje poseduju neku od osobina njenog oca.

U toku istraživanja grupi žena pokazane su fotografije lica muškaraca i zatraženo je da ocene njihovu privlačnost. Sklop lica je ocenjivan prema gotovo idealnim proporcijama a zatim upoređivan sa licem oca dotične žene. Od žena je takođe zatraženo da ocene svoje odnose sa očevima, posebno u vreme odrastanja, koliko su vremena provodile s njima i koliku su ulogu očevi igrali u njihovom odrastanju.

Istraživanje je, zapravo, bilo neka vrsta nastavka ranijih ogleda psihologa Tamaša Berečkeja u kojima je pokazano da supruge osećaju netrpeljivost prema svekrvama – ako su njihovi muževi bili „mamini ljubimci“ kao deca. Fenomen „roditeljskog seksualnog pečata“ koji pokazuje simpatije i ljubav ali i netrpeljivost, primećen je i kod mnogih životinja a posebno je izražen kod zebri ali i ptica zeba.

Nema sumnje da će biti žestokih reakcija na najnovije rezultate istraživanje u kojima će se obiolato koristiti reči „Frojd“ i „Edip“. Ali, primećuje se u napisu u časopisu Nju sajentist, biće i značajnih koristi od otkrića o ovim „pečatima“.

Naučno istraživanje je ipak jedno, a svakodnevica nešto sasvim drugo. Teško da neko može da dokuči koliki je broj žena koje su životnog saputnika odabrale upoređujući idealne proporcije sa licem oca a zatim sa licem partnera a onda sve to „izmiksirala“ da bi dobila – muža…

Međutim, postoje ljudi koji su veoma često razočarani u ljubavi. Glasno optužuju druge,

u sebi se pitaju kako to da iznova biraju osobu koja će ih razočarati.

Iako mnogi doživljavaju osećanje razočaranja kao nešto neprijatno i negativno, da li je to zaista tako?

Ljudi osećaju razočaranje onda kada shvate da realnost nije onoliko pozitivna koliko su očekivali. Kada neko ima neku iluziju o stvarnosti, razočara se kada shvati da se stvarnost ne uklapa u iluziju. I kada ima pozitivan sadržaj, iluzija je obmana, što je čini nečim negativnim.

Psihološka definicija iluzije je pogrešna predstava o stvarnosti nastala greškom u opažanju. Na to značenje upućuje i latinski koren reči iluzija: ludere, što znači igra, suprotnost stvarnosti.

U sukobu predstave i stvarnosti, uvek prednost ima stvarnost. I zato, umesto da optužujemo stvarnost što se nije uklopila u naša očekivanja, bolje je da prihvatimo stvarnost kao takvu. I zato je razočaranost iako neprijatna, pozitivno osećanje.

U etimološkom smislu reč razočaranost sadrži koren čar koji označava magijski postupak, čaranje, kojim se izaziva trans kod druge osobe. Za to stanje se koriste reči začaran i očaran. A kada osoba izađe iz transa, kada uvidi stvarnost, tada nastupa razočaranje.

Za razočaranost drugom osobom nekada nisu razlog naša očekivanja, već to što nam se ona pogrešno predstavila, što je lagala i glumila i tako nas obmanula.

Posebnu sklonost ka čestom razočaravanju u ljubavi imaju oni koji preklapaju ideal i iluziju. Oni postaju razočarani onda kada shvate da sa određenom osobom nije moguće ostvariti zamišljeni ideal.

Ali neke ideale nije moguće ostvariti ni sa jednom osobom. Takvi ljudi su sami sebe osudili na konstantno osećanje razočaranosti, piše „Politika“.

Idealna očekivanja od ljubavi i partnerstva koja su tako karakteristična za mladu generaciju često su izvor jedne konstantne, delimične ili potpune razočaranosti u ljubavnu vezu tokom kasnijeg života.

Tipični scenario je da mlada osoba ulazi u vezu iz osećanja zaljubljenosti zbog kojeg u prvih nekoliko godina veze misli da je uspela da ostvari svoj ideal, da bi nakon prestanka zaljubljenosti počela da oseća veće ili manje razočaranje.

Ako ono nije toliko snažno da bi osoba raskinula ili razvela se, ona ostaje u vezi ili braku u jednom konstantnom polurazočaranju. Da bi neko bio zadovoljan svojom vezom ili brakom, prvo je mora prihvatiti takvu kakva je, odustati od iluzija.

izvor: Mondo

Kako piše „Svet“, zbog letovanja su i pomerili

venčanje a nije isključeno da će upravo u Budvi proraditi i na zajedničkom potomstvu. Svi raniji planovi budućih supružnika i dalje stoje, uključujući i one o zajedničkoj bebi koje je Anabela nedavno otkrila:

- Bebu ne planiramo, ali ako se desi, zašto da ne. Deca su blagoslov i nešto najlepše na svetu!

Kada se udubite u fotografije pred sobom, vidite da varnice i dalje i te kako lete između Anabele i Mladena, čak i na javnom mestu. Ukoliko se ovako ponašaju na plaži prepunoj kupača, zamislite samo šta li se tek odigrava između četiri zida njihove hotelske sobe. Umesto pozivnice za svadbu možda je izvesnije da ćemo ipak uskoro ugledati rodu…

Foto: Svet

Ljubav koju oseća prema lepšoj polovini dokazuje,

a papir mu ništa ne znači.

- Ne vidim zašto ne bih. Nemam preterano pozitivno mišljenje o toj instituciji, mislim da je to birokratska izmišljotina. Iako me to ne interesuje, udovoljio bih njenoj želji. Crkveno venčanje apsolutno ne dolazi u obzir. To bi bilo intimno venčanje, ne bi bilo medijskog slavlja niti pečenog vola – rekao je bivši bubnjar EKV-a za magazin „Helo“. Firči, inače, nije bio u braku ni sa Marinom Perazić, sa kojom ima dve ćerke Lunu i Miu.

Vezu sa Jasminom Vuksan počeo je pre više od godinu dana i to je njegova prva devojka koju je predstavio u javnosti. Par je nedavno zajedno boravio u Crnoj Gori na jahti Željka Mitrovića, gde je pred svima razmenjivao nežnosti.

Iako se šuškalo da će Firči svoju nekoliko decenija mlađu izabranicu odvesti pred oltar, to se ipak neće desiti.

izvor: Alo

Tada možemo čuti da je za dalji odnos presudno da li je u prvom susretu

bilo ili nije bilo „hemije”. Ako je ta hemija ili alhemija toliko važna, šta je ona u stvari?

I najobičnija naša misao jeste i određeni hemijski proces u našem mozgu. A kada su emocije u pitanju, hemijski procesi su još kompleksniji i snažniji.

Šireći se izvan mozga, oni pokreću različite biohemijske procese u čitavom telu. Upravo zbog toga što naša svest registruje promene u telu emocije i zovemo – osećanja.

Razlog što ljudi govore o hemiji je taj što privlačnost i sviđanje doživljavaju kao neku vrstu unutrašnjeg događaja nad kojim nemaju nikakvu kontrolu. Pretpostavka je da su telo i duh neka vrsta posude u kojoj se odigrava fiziološka reakcija.

Zapravo je reč o nesvesnim psihičkim procesima koji učestvuju u stvaranju emocije i doživljaja. Na potencijalnog partnera reagujemo kako svojim svesnim „ja“ tako i nesvesnim delom naše ličnosti. Govoreći o hemiji, mi opisujemo reakciju nesvesnog dela.

Nesvesna ili intuitivna procena druge osobe jeste veoma važna, ali ne i dovoljna. Osobe koje se prepuštaju samo „hemiji” privlačnosti dozvoljavaju da ih vodi njihovo nesvesno.

U ocenjivanju druge osobe koristimo veliki broj kriterijuma koji uključuju telesne, seksualne i estetske. Iako nismo svesni ni većine kriterijuma ni većine procesa, svesni smo njihovog rezultata.

Ukoliko procenimo da druga osoba zadovoljava ove kriterijume, stvara se prijatno osećanje koje nas motiviše na prilazak u želji da se sa njom uspostavi čvršća veza. Ako kriterijumi nisu zadovoljeni, osećamo neprijatnost ili ravnodušnost. Tada nema „hemije”, piše „Politika“.

Problem sa nesvesnim kriterijumima je što ih mogu činiti dečja očekivanja, različite nerealne fantazije i zablude sa kojima se naše svesno ja, kada bi za njih znalo, nikako ne bi saglasilo. I zato neki od onih ljudi koji partnere biraju oslanjajući se isključivo na „hemiju” ili „srce” ponavljaju pogrešne izbore ostajući nesrećni u ljubavnom životu.

Najbolje je kada svesno „ja“ sarađuje sa nesvesnim delom naše ličnosti. Kada u izboru partnera učestvuje samo jedan deo nas, tako da partnera prihvata jedan deo nas, a drugi ga ne prihvata, nastaje unutrašnji konflikt koji dugoročno vezu čini nestabilnom.

Jedna krajnost su one veze u kojima je presudio svestan izbor, tako da su bez vitalnosti koju donosi „hemija”, a druga krajnost su one veze u kojima osim „hemije” ne funkcioniše ništa drugo.

izvor: Mondo

Iako nas dok smo mali roditelji nauče lepom ponašanju,

i svi znamo za „izvini“, „molim te“, „hvala“ i „žao mi je“, muškarci iz nekog razloga tokom života zaborave na to. Naročito ako nešto od toga treba da upute partnerki.

Zašto je njima toliko teško da preko usta prevale „izvini“?

Ponosni ljudi imaju problem sa priznavanjem sopstvenih grešaka, ma kako banalne one bile, čak i kada su duboko u sebi svesni da nisu u pravu. Ako se vaš partner nikada ne izvinjava, možda ima mali problem sa kontrolom sopstvenog ega. On se uglavnom trudi da njegov ponos ne bude povređen, a zanemaruje to što su povređena vaša osećanja.

Muškarci i žene različito doživljavaju ispoljavanje slabosti. Za njega je izvinjenje jednako priznanju da je slabić, bez obzira na to da li ima 17 ili 37 godina, tako da vas radije neće zamoliti za oproštaj nego što će „ugroziti“ sopstveno samopoštovanje.

Takođe, pripadnici jačeg pola jednostavno ne vole da ne budu u pravu. Ako „priznaju grešku“ izvinjavajući se, to doživljavaju kao da ste im na čelu napisali „kriv sam“ ili „ispao sam glup“. Detinjasto? Naravno, ali šta da se radi, muškarci svet vide drugačije.

Zato, sledeći put kada očekujete izvinjenje, bolje obratite pažnju na ono što vaš partner radi, nego na ono što govori. Muškarci se drže parole „dela govore više od reči“: mnogo su veće šanse da on samoinicijativno opere sudove, donese vam cveće ili vas sačeka posle posla da biste otišli u šetnju ili na ručak, nego da čujete čarobnu reč na „i“.

Sve u svemu, bolje bi bilo da se naviknete na to da se muškarci uglavnom ne izvinjavaju. Možda vaš dečko nikad ne kaže „izvini“, ali sve dok je spreman da se potrudi i pokaže vam da mu je žao na neki drugi način, nemate razloga za brigu.

izvor: Mondo

Neposredno nakon raskida sa Dušanom Krsmanovićem priznala je da je u vezi sa popularnim fudbalerom Lolom

Smiljanićem.

- Tačno je da sam u vezi sa Lolom Smiljanićem. Bilo je to skroz neočekivano. Pre našeg iznenadnog susreta, Lolu nisam poznavala. On je zaista divan mladić i pravi džentlmen. Naša veza je tek na početku i veoma mi je lepo, tako da ne bih ništa detaljnije pričala – rekla je devetnaestogodišnjakinja za magazin „Hello“.

Kada je zaljubljenost neuzvraćena, a zaljubljeni neće da se

pomiri sa odbijanjem, patnja postaje stanje. Zbog svoje nade da će se ipak, nekako, desiti čudo i da će zaljubljeni na kraju biti sa drugom osobom, on nastavlja da bude zaljubljen i da pri tome snažno trpi.

Slično je i u onim situacijama kada je veza bila započeta, ali je bila raskinuta pre nego što se ostavljena osoba razljubila. I ovde je važna lažna nada jer osoba ne prihvata raskid, verujući da će ponovo biti zajedno.

Kada sa strane gledamo patnju osobe do koje nam je stalo, sasvim je prirodno da osetimo podsticaj da joj pomognemo, da joj ‘otvorimo oči’ kako bi prihvatila stvarnost i okrenula se budućnosti, novim ljubavima, životu.

Ali nikome se ne može pomoći na silu. Osobe koje na ovaj način muče ljubavne muke dele se na one koje u svom stanju vide problem i na one koje vide problem samo u tome što ih voljena osoba odbija. Oni prvi žele da prime pomoć, a ovi drugi ne žele.

Oni koji ne žele da im se pomogne, svaku ponuđenu pomoć shvataju kao ubijanje njihove nade da će na kraju sve ispasti dobro. I zato oni često ovakvo pomaganje na silu doživljavaju kao neku vrstu agresije ili prisile, tako da je odbijaju. Nekada zbog toga prekidaju kontakt sa onim ko je želeo da im pomogne.

Oni koji žele pomoć su i sami shvatili da imaju problem što ne prihvataju realnost. Svesni su svog unutrašnjeg konflikta između onog dela njih koji je racionalan i koji uviđa da je svaka nada izgubljena, i onog dela koji je i dalje zaljubljen.

Oni sami pokušavaju da se ‘odlepe’ od osobe koja ne prihvata njihovu želju da budu zajedno. I zbog toga su oni zahvalni onima koji im mogu pomoći da se bolje osete i da se okrenu drugim životnim izborima. Samo ovi ljudi se obraćaju za psihoterapijsku pomoć, piše „Politika“.

U terapiji ili izvan nje, za ove ljude mogu biti korisne tehnike razljubljivanja. Reč je o mentalnim vežbama koje su veoma jednostavne i nekada dramatično efikasne.

Kako je osećanje zaljubljenosti posledica idealizovanja i precenjivanja druge osobe, ove tehnike se zasnivaju na namernom zamišljanju te osobe u toliko negativnim situacijama da se prema njoj javljaju osećanja prezira i gađenja.

Ideja je da će na ovaj način stvoren emocionalni ‘minus’ uspeti da donekle ili u potpunosti poništi onaj emocionalni ‘plus’ koji je proizvod idealizacije.

Mnogo je bolje ovo raditi namerno, znajući da druga osoba u stvarnosti nije takva, nego nesvesno, kada ljudi, da bi smanjili svoj bol, drugog zaista počinju da preziru i mrze.

izvor: Mondo

U ljubavnu vezu ušao je još jedan par učesnika šou

programa „Moja desna ruka“, Vukašin Ilić (23) iz Beograda i godinu dana starija Sanja Rajković iz Jagodine.

Vukašin i Sanja su priznali jedno drugom emocije i na kraju ih pokazali i pred ekipom emisije.

U petak će Seka izbaciti iz igre još jednog takmičara, pa će u samu završnicu ući svega petoro najboljih. Idućeg četvrtka, 10. juna, biće poznato ko je osvojio vredan automobil i ko će postati Sekina „desna ruka“ sa pozamašnom jednogodišnjom platom.

izvor: Alo

Romansu sa velikog platna preneli su u stvarni život.

Njih su nedavno snimili paparaci kako ispred jednog restorana na Beverli Hilsu razmenjuju nežnosti. Dok su čekali kola, Šerliz je ruke držala u Kijanovim džepovima, a onda su nasmejani počeli da se grle i ljube. Nakon što su počeli da sevaju blicevi, par se na kratko razdvojio, a onda zajedno otišao u nepoznatom pravcu. Šarliz i Kijanu su zajedno igrali u filmovima „Đavolji advokat“ i „Slatki novembar”.

izvor: Mondo