Dresura psa

 

Dresirati znači naučiti životinju da izvršava različite izdate zapovesti. Da bi to uspeo dreser mora da poznaje fizičke i psihičke genecke predispozicije pasmine koju obučava ali i same kokretne životinje. Što se dreser manje pridržava priznatih metoda i tehnika dresure mogućnost za neuspeh u dresuri se uvećava. Dresura je uspešno završena kad pas na precizne komande izvršava precizne radnje koje su planirane za tu komandu i to uvek bez greške. Objasnimo to na primeru. Da bismo naučili psa da na komandu sedne potrebno mu je pokazati šta se od njega zahteva. To se radi na sledeći način: dreser izgovara komandu SEDI (malo povišenim tonom) pa neposredno posle toga (podvučeno je

jer obavezno ide prvo uzvik naredbe pa tek onda rukom pritiskamo psa, TO JE BITNO JAKO) jednom rukom pritiska slabine psa terajući ga da savije zadnje noge i da sedne. To se više puta ponavlja sve dok pas sam ne izvrši tu radnju sedenja na komandu SEDI, i to uvek bez dvoumljenja ili greške. Naredba u obliku zvučnog signala (u ovom našem slučaju to je uzvik SEDI) još jednom napominjem uvek treba da neposredno prethodi signalu (signal u našem slučaju je pritiskanje slabine psa terajući ga da sedne). Da bismo proverili je li uslovni refleks izgrađen i da li je uspostavljena potrebna veza između komande i izvršenja radnje isprobaćemo samo dejstvo naredbe izgovarajući komandu SEDI. Ako je uslovni refleks izgrađen pas će izvršiti komandu bez da dreser pritiska rukom psa da sedne. Ako na komandu pas bez pritiskom ruke ne odgovori izvršenjem zahtevane radnje to znači da se uslovni refleks još nije obrazovao, te je i dreser dužan da i dalje koristi i neposredan i posredan nadražaj (neposredan nadražaj je uzvik to jest naredba SEDI a posredan nadražaj je rukom pritiskanje psa da sedne).

 

 Dominantne reakcije i njihov značaj za dresuru

Odrasli psi već imaju izgradjene odredjene šablone ponašanja. Te šablone ponašanja koji su već izgradjeni u toku dosadašnjeg života psa nazivamo dominantnim reakcijama psa. Pre svake dresure odraslog psa moramo najpre uočiti koje su to njegove dominantne reakcije, jer one će se koristiti prilikom dresure. Tako na primer kod nekih pasa je izraženija proždrljivost, kod nekih reakcija orijentacije itd. Svaka posebna izražena reakcija zahteva drugačije, posebno, ophođenje sa psom. Na primer dresiranje psa sa izrazitom proždrljivošću treba zasnovati na bezuslovnim nadražajima hrane. Praktični rad sa psima je pokazao da se na gotovo sve dominantne reakcije može uticati. Ponekad je dovoljno izmeniti uslove sredine u kojoj pas živi pa da se donekle izmeni i karakter dominantne reakcije. Na primer, pas se nalazi u uslovima gde se sa njim loše postupa, gde ga tuku i zastrašuju. Kod takvog psa će se obavezno razvijati odbrambena reakcija pasivnog oblika. Kad bude video nepoznatog čoveka, takav pas će pokazati kukavičluk, bežaće od ljudi podavijenim repom. I obrnutno, kada se sa psom lepo postupa, kod njega se stalno razvijaju hrabrost i bes. Takav pas se neće plašiti ljudi i karakter njegove odbambene reakcije će biti aktivan. Njegovo ponašanje uvek će biti ponašanje hrabrog psa. Dakle, ako se u procesu obučavanja primenjuju prikladna tehnika i metoda dresiranja kod psa će se moći razviti određene vrste dominantnih reakcija i odgovarajuće ponašanje. Od psa kukavice je moguće napraviti hrabrog i aktivnog psa ali se dešava i suprotno. Ima i pasa kod kojih je nemoguće bilo šta izmeniti bez obzira na metod i tehniku dresiranja. Ovde se u prvom redu misli na uzrast psa. Kod starog psa sa odbrambenom reakcijom pasivnog oblika nemoguće je izgraditi oktivan oblik odbrane. Kada je pas star i zreo, kada je već prilično formirao svoju ličnost, jako je teško savladati postojeće stanje. Nasuprot tome, mlade životinje lako reaguju na promene sredine. Kao što je poznato psi se, kao i druge životinje, rađaju sa određenim sistemom reakcija koji se sa rastom sve više obogaćuje uslovnim refleksima. To bogaćenje je kod pasa naročito izraženo za vreme dresiranja kada se pored prirodnih nadražaja koriste i veštački. Sa psom koji ima izraženu odbrambenu reakciju aktivnog oblika treba postupati odvažno prilikom dresure a sa psom koji je ima u pasivnom obliku mnogo blaže i nežnije treba postupati itd . . . Uvek, naime, treba imati u vidu koja reakcija dominira kod psa.

 Metode dresiranja

U praktičnom radu sa psima primenjuju se sledeće metode dresure:
1) Takozvane mehaničke metode. Kada se one koriste na psa se deluje nadražajima koji kod njega izazivaju neprijatne (bolne) osećaje. 2) Metoda podsticanja ukusa. Kod njih je dresura zasnovana samo na nagrađivanju poslasticama kada je naredba uspesno izvršena bez ikakve prinude. 3) Metoda podražavanja koja se oslanja na sposobnost psa da oponaša ponašanje drugih pasa. 4) Kontrastni metod. Na psa se deluje i mehanički i hranom kao nadražajem.
Kao što je poznato istih pasa nema. Kod jednih uslovni refleksi nastaju brzo kod drugih sporije. Ponekad se dreser dugo i bezuspešno trudi da psa natera da laje na komandu. Ovde se može koristiti metoda oponašanja povezujući treniranje pasa koji teško „uče“ sa psima koji dobro rade. Već smo pomenuli takozvanu kontrastnu metodu dresiranja, koja se sastoji u smenjivanju prinude i podsticanja. Ova je metoda u praktičnom radu mnogo efikasnija od ostalih. U njoj se redom smenjuju nadražaji bola kao prinuda i nadražaji hrane kao podsticaj (nagrada). Ako pas na komandu nije ispunio određenu radnju primenjuje se bol koji psa tera da izvrši ono što se od njega traži. Ako je pak pas ispunio ono što je dreser od njega zahtevao odmah dobija komadić mesa i pohvalu „dobro“. Kada se taj postupak više puta ponovi kod psa se brzo razvije uslovna veza; on počinje da razlikuje signale koji izazivaju bol od signala koji donose nagradu. Ova metoda pomaže da se skrati vreme dresiranja i omogućuje besprekorno izvršavanje zadataka u različitim sredinama i pri različitim uslovima. Psa je moguće izdresirati i bez korišćenja kontrasta sa samo nadražajem bola ili sa samo nadražajem hrane. Metoda dresiranja zasnovana samo na bolu kao nadražaju naziva se mehaničkom, a ona zasnovana samo na hrani metodom podsticanja ukusa.
Kod psa koji je treniran samo putem nadražaja bola može doći do povlačenja i do gubljenja neophodnog kontakta sa dreserom. Psi koji su istrenirani samo putem nadražaja hrane postaju pokatkad nesigurni u ispunjavanju komandi dresera. Pri dodiru sa nadražajem koji psima može odvući pažnju, kod njih dolazi do blokade uslovnog refleksa i zapovest ostaje ne ispunjena. Pas može da se oslobodi uticaja dresera. Osim toga, veoma je teško dresirati sitog psa jer on tada prestaje da ispoljava posebno interesovanje za hranu a time se produžava vreme dresiranja. Kao što je već rečeno, najsigurnija i najbolja metoda je metoda kontrasta odnosno metoda koja se zasniva na upotrebi i nadražaja bola i nadražaja hrane.

Oblici nadražaja

Nadražajem se smatra svaki kontakt, bilo rečima ili dodirom, dresera prema psu ali i osećaji koji se javljaju u samom organizmu psa. Za vreme dresiranja koriste se različiti nadražaji koji se kao i refleksi dele na bezuslovne i uslovne. U bezuslovne nadražaje ubrajamo hranu, trzaj povodnikom i slično. Stepen korišćenja nadražaja zavisi od individualnih osobina psa. U uslovne nadražaje spadaju sve izgovorene komande, pokreti rukom i drugi zvučni i vizuelni signali. Komande se dele na osnovne i pomoćne. U osnovne komande spadaju one koje kod psa izgrađuju osnovne navike. Pomoćne komande se koriste samo za usmeravanje ka osnovnim to jest glavnim komandama. Na primer, kada se pred psa iznese više predmeta i zapovedi se „miriši“, kod njega treba na tu zapovest izgraditi naviku da po mirisu odabere samo potrebne predmete.Taj uzvik MIRIŠI je osnovna komanda. Pomoćne komande u ovom primeru mogu biti reči „dobro“ ili „fuj“. Komanda „dobro“ koristi se kada je pas odabrao pravilan predmet. Komanda „fuj“ se blago izgovara kada je pas pogrešio. Po svom značenju sve su osnovne (glavne) komande stalne (nepromenljive). Potrebno je reći nešto o stalnosti i standardnosti izgovorenih zapovesti. Ako zbog nečega pas ne reaguje na komandu „aport“, ne hvata ukazan mu predmet, neiskusan dreser u želji da pojača zapovest „aport“ počeće da izgovara nove reči kao „daj“, „donesi“ itd. koje su psu nepoznate. Ove nove reči neće pomoći psu već će ga one zbuniti jer neće razumeti šta se od njega traži. U datom primeru jedino što može da pomogne jeste energično i uporno ponavljanje komande „aport“ jer je uslovni refleks izgrađen samo na tu reč. Svaka nova reč za psa koji se dresira nerazumljiva je. Pokret ili vizuelni signal nije kao uslovni nadražaj istovetan sa zapovešću glasom. Pri istovremenom izgrađivanju uslovnog refleksa na zvučnu komandu i na pokret uslovni refleks na pokret može brže da se stvori. Međutim, pravilan redosled tehnika dresiranja zahtevaju da se prvo izgradi navika na zvučne signale a tek onda navika na pokrete. Pored nabrojanih uslovnih nadražaja DRESER je osnovni i najjači nadražaj za psa. U početku dresiranja kada se izgrađuju navike opšteg tipa koriste se nadražaji srednje jačine sem u izuzetnim slučajevima kada je potrebno iskoreniti neku nepoželjnu naviku. Ali u svim slučajevima komanda dresera mora biti izgovorena strogim tonom i treba da prethodi prinudi. Kasnije će biti dovoljno da komanda dresera bude izgovorena strogim glasom i pas će odmah ispuniti zapovest dresera. Komanda je zamenila nadražaj bola. Hrana kao bezuslovni nadražaj ima više funkcija u dresuri. Nekad se koristi za izgradnju osnovnog uslovnog refleksa na određenu komandu a nekad da bi se ubrzala putem kontrasta (nagrađivanje kada je komanda izvršena i nenagrađivanje kada se ne izvrši). Da bi se pojačao refleks hrane i njegove veze sa zahtevima komande koristi se meso. Podsticanje izvršenja zapovesti stimuliše se malim komadima mesa. Nagrađivanje treba uvek propratiti komandom „dobro“. Ponavljanjem tog postupka će se kod psa izgraditi uslovni refleks na komandu „dobro“, pa će komanda vremenom zameniti poslastice. Ovde treba naglasiti i o načinu davanja poslastica: iskusan dreser malim komadom mesa nadražiće životinju mnogo više od neiskusnog. Ne treba davati mnogo mesa jer će se tako pas zasititi i neće mu više biti zanimljiva hrana, samim tim hrana nema više funkciju nagrade.

Nadražaji koji ometaju

Nadražaji koji ometaju mogu da se jave u okolnoj sredini ili pak osećaji koji se javljaju unutar samog organizma psa: glad, žeđ i drugi. Oni mogu da deluju na psa jače od nadražaja koje koristi dreser. Da se pas ne bi oslobodio uticaja dresera nužno je kod njega izgraditi bezlično ponašanje na ometajuće nadražaje. Da bi se to postiglo potrebno je da nadražaji koje primenjuje dreser budu jači od onih koji ometaju pošto jači nadražaji daleko više odvlače pažnju psu. U vreme dresure treba psa smestiti u takve uslove u kojima je uticaj dresera najveći. To se postiže na sledeći način: u prvim danima obuke pas se izoluje i trenira se sam dok ne stekne osnovne navike i dok se ne uspostavi čvrsta veza između njega i dresera. Zatim se dresiranje nastavlja u sredini koja se približava stvarnoj sredini to jest onoj sredini gde postoje faktori ometanja (kretanje ljudi i kola, itd.). Što je uticaj dresera veći to se na psa deluje sa sve složenijim faktorima ometanja. Zatim se od psa zahteva izvršenje zadataka u uslovima velikog broja ometajućih faktora i tek posle toga se može preći na dresiranje u uslovima takozvanih, fizičkih smetnji (gladovanja, hladnoće, vrućine itd.). Naravno za vreme obuke treba stalno voditi računa o tipu psa. Ako se pas boji faktora smetnji treba ga umiriti milovanjem i pokušati da na bilo koji način taj ometajući faktor otklonimo bilo uklanjanjem tog faktora ,bilo premeštanje psa u neku drugu sredinu. Na kraju kad je proces dresure završen izdresirani pas mora besprekorno da izvršava sve naredbe bez obzira na jačinu ometajućih nadražaja.

Intonacija glasa i njen značaj za dresuru

Zvučne komande je potrebno izgovarati odsečno i dovoljne glasno upotrebljavajući različitu intonaciju glasa. Ne sme se dozvoliti da glas dresera bude monoton. Preterano visoka ili niska visina glasa su takođe nepogodne ukoliko se stalne koristi samo jedna od njih. Psi imaju izvanredno razvijen sluh i reaguju na boju glasa i to kako na jačinu glasa tako i na dužinu trajanja glasa. Na to treba obratiti posebnu pažnju jer zvučni signali predstavljaju sredstvo opštenja dresera sa psom, to je „jezik“ kojim čovek zapoveda i zahteva izvršenje određenih radnji. Glas je važan elemenat jer pomoću njega čovek utiče na životinju koju dresira potčinjavajući je svojoj volji. Pogrešna komanda i nepravilno korišćenje glasa može da dovede u pitanje uspeh same dresure jer zbunjuje psa. U praktičnom radu je od samog početka, a naročito i u vreme kad se kod psa razvijaju osnovne navike, potrebno izgovoriti komande što je moguće razgovetnije i različitom intonacijom glasa. Na primer komande pretnje se izgovaraju odsečnim, strogim i povišenim glasom a komande pohvale otegnuto i nežno. Pravilnom primenom intonacije kod psa se razvija sposobnost pravilnog reagovanja na glas dresera. Uz pretnju ide strogi glas, uz nagradu blag i miran glas. Kada se radi sa psima dreser treba da pamti da ako pas ne ispunjava njegove zahteve mora odmah ponoviti zapovest i to povišenim tonom u kojem se naslućuje pretnja o mogućnosti kazne. Nasuprot tome kada je zapovest ispunjena komanda pohvale se izgovara sa prizvukom odobrenja i blagim glasom. Kod pasa se razvija uslovni refleks na boju i visinu glasa. Oni znaju da preteći glas prethodi neprijatnostima od strane dresera a ljubazan i prijatan glas prethodi obaveznim nagradama. Na jednom primeru ćemo da objasnimo važnost intonacije. Psa treba naučiti da ide pored dresera. Ako pas istrčava ili zaostaje iza dresera onda ga trzajem povodnika vraćamo pored noge. Uz to izgovaramo komandu „pored“ povišenim i pretećim glasom (ali naravno prvo izgovorimo PORED pa odma zatim povučemo uzicu). Ako se pas nalazi pored noge (pravilan položaj) upotrebljava se ista komanda „pored“ ali sada izgovorena mekim i prijatnim glasom. Ponavljanjem tog postupka se kod psa obrazuje novi uslovni refleks na intonaciju glasa: komanda „pored“ izgovorena pretećim glasom znači će za psa moguću kaznu. Da bi kaznu izbegao pas će se na taj signal odmah vratiti uz levu nogu dresera. Posle ovoga pas neće želeti da napušta mesto pored noge osim u slučaju nove zapovesti. On oseća da samo nalazeći se pored noge dresera može da bude miran i da blagi glas svog gospodara može da čuje samo onda kada je na tom mestu ili da dobije nagradu u vidu komada mesa. Napuštanje mesta pored noge treba da se proprati pretećom komandom kojoj sledi jak trzaj povodnikom. U zavisnosti od brzine navikavanja psa na intonaciju glasa zavisi i brzina dresiranje. Ne sme se dozvoliti izgovaranje neprirodnih i nepoznatih glasova, ili ako nije dosledne i iste komande jer pas kad primeti lažnost postaje nepoverljiv prema komandama dresera i to je vrlo otežavajuće i može dovesti do totalnog neuspeha dresiranja. Pravilne i u pravo vreme upotrebljene intonacije postaju navika samog dresera, koji se koristi njima pravovremeno i tačno.

Primena prinude

Faktor prinude igra značajnu ulogu u dresuri pasa. Prinuda omogućuje da se izgradi mehanizam bezpogovornog ispunjavanja zadataka bez obzira na to da li su ometajući nadražaji prisutni ili ne. Pod faktorom prinude podrazumeva se način ophođenja koji primorava psa da izvrši naređenje.. Faktor prinude koči sve akcije psa koje nisu potrebne dreseru. Primena prinude je potrebna zato što su mnogi naši zahtevi neprijatni psu i što ih on ne bi ispunjavao dobrovoljno. Prinuda se koristi čak i u onim slučajevima kada se pas doučava u najprostijim navikama: sedeti, ležati i slično. Ako pas odbija da izvrši naučenu komandu dreser ga mora prinuditi na poslušnost. Kad god je potrebno psa na nešto prisiliti ne smeju mu se činiti ustupci jer će u protivnom dreser izgubiti uticaj. Kao način prinude koriste se: trzaj povodnikom, izazivanje bola nazubljenom ogrlicom, lagan udarac malim prutom itd. . . Neki dreseri odbijaju primenu laganim udarcem tankim prutom kao prinudu, ali nama se čini da ta metoda nije loša. Prutić je kao način prinude u rukama iskusnog dresera nezamenljiva stvar ako su u pitanju psi kod kojih prevladavaju aktivne odbrambene reakcije. Ali primena prutića mora biti vezana za momenat odbijanja poslušnosti psa. Treba ga primeniti samo kao poslednju meru i to onda pošto je pas odbio da se povinuje ponovljenoj komandi izgovorenoj pretećim glasom. Samo u tom slučaju treba odmah upotrebiti prutić ili jak trzaj ogrlice. U ovom slučaju preteća zapovest, pojačana bolom, postaje signal koji opominje i koji sili na momentalno izvršenje zapovesti. Ali onog trenutka kad pas izvrši zapovest treba ga odmah nagraditi poslasticom i komandom zahvale. Metoda kontrasta se sastoji u naizmeničnoj primeni bola i nagrađivanja. Ovde se psu jasno nudi izbor da izvrši zadatak i bude nagrađen ili da ga ne izvrši i bude kažnjen. Ali kod pasa kod kojih je jako izražena velika agresivnost i razdražljivost nemoguće ga je obuzdavati sa polumerama i popuštati im već je potrebno primeniti sve načine, uključujući i prut da bi se ostvarila poslušnost. Korišćenje faktora prinude je od velike koristi za dresera kada je kod psa potrebno ugušiti urođeni instinkt. Na primer napad psa koga dresiramo na druge pse. U takvim slučajevima polumera nije dovoljna. Protiv instinkta razdražljivosti moguće je delovati samo jakim sredstvima prinude.
Ako se prinuda koristi pravilno i pravovremeno ona neće imati štetno dejstvo i dresiranje će biti uspešno. Psa je moguće izdresirati i bez prinude ali se tada ne može od njega očekivati da uvek izvršava sve zapovesti bez pogovora a i dresura će biti jako duga i naporna.

Pohvale i zabrane

Razmatrajući suštinu i značaj faktora prinude kao sastavnog dela dresure pasa ne možemo a da se ne osvrnemo i na pohvale i zabrane koji su usko povezani sa prinudom. Pod pohvalom podrazumevamo sledeće postupke: dopunska komanda „dobro“, milovanje i sve vrste poslastica Da bismo psu pokazali da je dobro izvršio zapovest pohvaljujemo ga izgovarajući komandu DOBRO i/ili milovanjem i davanjem poslastice. Komandu „dobro“ uvek treba izgovarati mekim i prijatnim glasom. Da bi se nešto zabranilo psu izgovara se komanda FUJ koja se obavezno izgovara strogim glasom a ponekad je praćena i laganim udarcem tankog prutića ili trzajem povodnika. Potrebno je istaći da neiskusni dreseri često upotrebljavaj komandu zabrane „fuj“ i koriste je i kad je to potrebno i kad nije. To je jako loše za dresuru jer ako se suviše često upotrebljava ona kao faktor zabrane gubi svoju vrednost. Da bi se otklonile manje važne nepravilnosti u izvršenju zadatka umesto komande „fuj“ može se upotrebiti odgovarajuća osnovna komanda ali izgovorena strožim glasom. Na primer ako dreser primeti da pas dok čuva stvari obraća pažnju na nešto drugo onda se umesto komande „fuj“ ponavlja komanda ČUVAJ govorena povišenim glasom. Treba shvatiti da komanda zabrane predstavlja suprotne dodatnoj komandi „dobro“. Komanda zabrane „fuj“ je potpuno samostalna komanda koja predstavlja signal za kočenje svih neželjenih akcija ona je jak uslovni nadražaj koji izaziva izraženu pasivno odbrambenu reakciju.

Uticaj spoljašnjih faktora na dresuru

Dresura pasa se može obavljati na različitim mestima i u različito doba godine ili dana. Spoljašnji uslovi pod kojima se odvija obuka različito utiču na dresuru i njene rezultate. Izvesni činioci i uslovi sredine ubrzavaju dresuru dok ih drugi koče. Ako na mestu gde se odvija dresura ima mnogo stvari koje odvlače pažnju psu (faktori ometanja) obuka će biti otežana. Uslovni refleksi će pod uticajem jakih nadražaja koji odvlače pažnju psa biti blokirani i on će odbiti da se pokorava dreseru. Nadražaji koji odvlače pažnju mogu biti spoljašnjeg ili utrašnjeg porekla ali su i podjednako uticajni. Na primer buka domaće životinje koje se nalaze u blizini mesta dresiranja, zdravlje psa koji se dresira, sve to odvlači njegovu pažnju. Stepen delovanja tih faktora zavisi od toga u kojoj su meri razvijeni uslovni refleksi, odnosno stepen izdresiranosti psa. Vrućina i hladnoća su jaki faktori ometanja jer deluju na fiziološko stanje čime se smanjuje stepen zainteresovanosti za obuku. Kad vlada velika vrućina pas se brže zamara i gubi radnu sposobnost. Zbog toga je za vreme letnjih vrućina potrebno počinjati rano ujutro. U to vreme je porast temperature postepen i pas se lakše navikava na vrućinu. Niska zimska temperatura je takođe negativna na radnu sposobnost psa jer on vrlo teško podnosi hladnoću i često odbija da izvrši zapovest. Na dresiranje negativno utiču i faktori ometanja fiziološke prirode – zamor, glad, blizina kuje u vreme parenja, itd .. . Vrlo je teško boriti se protiv ovih faktora pošto su oni fiziološkog karaktera. Njihov uticaj se može odstraniti samo izuzetno jakim nadražajima. Dejstvo uslova spoljašnje sredine je naročito značajno u dresiranju pasa tragača. Jak vetar može da oduva ostavljeni miris koji služi kao trag ali ako duva u pravcu njuške psa olakšava traganje. Vlažna i travnata zemlja duže zadržava ostavljeni miris od suve i kamenite podloge, itd … Prilikom dresure psa tragača potrebno je voditi računa o reljefu tla, o dobu godine, temperaturi vazduha i drugim prirodnim uslovima. Prohladno vreme i svež atmosferski vazduh smatraju se najpogodnijim vremenskim uslovima za obuku pasa. Da bi se u dresuri dobili što bolji rezultati potrebno je često menjati mesto obuke. Nova mesta pojačavaju pažnju psu i doživljaj. U drugom delu obuke se razvijaju složenije navike pomoćnog karaktera koje će kasnije služiti kao činilac povezivanja različitih specijalnih navika za neku od službi. Za vreme trećeg, završnog, perioda, pas se priprema za strogo određenu namenu, na primer za psa čuvara, psa tragača, itd .. . Ipak nemoguće je povući oštru granicu između pojedinih perioda jer se za vreme cele obuke paralelno sa složenim navikama usavršavaju i ponavljaju navike osnovnog kursa. U praksi se pokazalo da uspeh dresiranja u mnogome zavisi od toga da li su rešeni sledeći problemi: a) da li je obuka dobro organizovana i da li se ona u praksi dobro primenjuje; b) da li dreser poznaje teoriju i ume li pravilno da analizira svoje postupke i ponašanje psa; c) da li dreser pravilno primenjuje tehniku obuke; d)
da li su dobro odabrani psi za specijalne vidove službe u zavisnosti od rase, e) do koje su mere uslovi za dresuru pogodni. Za vreme obuke uvek je potrebno držati se principa sistematičnosti i povezanosti. Ako se ne držimo principa povezanosti uspeh će izostati. Dobro organizovan i povezan sistem dresure omogućiće nam da bolje i pravilnije kod psa izgradimo potrebne navike i da te navike povežemo u jednu celinu. Novonastale navike je uvek potrebno povezivati sa ranijim navikama.

Uzajamni odnos dresera i psa i uloga pomoćnika

Dobar dreser je gospodar i prijatelj psa. Pas ga odlično razlikuje od drugih ljudi i bezgranično mu veruje. Stepen poslušnosti zavisi od toga do koje mere je pas vezan za svog gospodara. Nepoverenje u dresera loše će se odraziti na rezultate obuke. Normalan uzajamni odnos između dresera i psa se postiže sistematičnim kontaktom. Nežno obraćanje, pažljivo ophođenje i dobra ishrana su najbolji način za uspostavljanje dobrog kontakta. Kao što je poznato psi imaju različite karaktere, različit stepen nadražljivosti i zbog toga će se način ponašanja dresera preneti i na psa. Nekoliko puta smo imali prilike da vidimo kako tromo ponašanje dresera koči živost pokreta kod psa. Dreser mora dobro da poznaje psa, da ga neprestano posmatra kako bi zapazio sve promene u njegovom ponašanju. Dreser mora da bude energičan, čio, strpljiv, uvek da pazi na svoj glas, da ne zaboravi da komandu pohvale i pretnje izgovara jasnim glasom kako bi se one mogle razlikovati. Potrebno je znati postupati sa psima, voditi računa o tipu njihove nervne aktivnosti. Na primer sa plašljivim psom treba postupati obazrivije nego sa hrabrim. Za vreme obuke može doći do napetih odnosa između dresera i psa i tada se javljaju izvesne negativne odlike kod psa a to je nepoželjno. U tim slučajevima dreser mora odmah da koristi preteći glas zahtevajući od psa da ispuni zapovest. Ako se pas inati dreser mora odmah da upotrebi najenergičnije mere, uključujući i lagani udarac prutićem kako bi pas ispunio ono što se od njega traži. A pošto pas to izvrši iz usta dresera treba da se čuju komande odobravanja i pohvale izgovorene mekim i prijatnim glasom. To čini osnovu uzajamnog odnosa psa i dresera. Taj odnos mora uvek biti protkan nečim lepim i dobrim. Kad se dreser upoznaje sa psom mora biti svestan činjenice da zao pas može napasti a da pas kukavica može pobeći. Ponekad pas neće ni napasti ni pobeći nego jednostavno dozvoliti da mu se priđe ali stalno će biti na oprezu, sa nepoverenjem će pratiti pokrete nepoznatog čoveka i režati. U takvim slučajevima dreser mora da ispolji snalažljivost i opreznosti i najmanja neopreznost može da izazove velike neprilike. Nesnalažljiv i plašljiv dreser će se naći u nedoumici ili će čak pokušati da se povuče a tada ga pas može napasti. U takvim situacijama potrebno je nazvati psa po imenu, hrabro mu prići i uhvatiti ga za ogrlicu, i dalje mu tepati, pomilovati ga slobodnom rukom a drugom rukom zakačiti povodnik i labavo vezati njušku pantljikom, zatim izaći iz sobe i malo ga prošetati. Ako je pas bojažljiv treba sa njim nežno i pažljivo postupati. Za vreme razvijanja navike tokom pomoćnog i specijalnog kursa dreser ima pomoćnika koji poznaje tehniku i teoriju dresure. I pomoćnik mora pravilno oceniti ponašanje psa, biti hrabar, vešt i tačno ispunjavati sve zahteve dresera. Kada je cilj da se kod psa razvije neprijateljski stav, u obuci pasa čuvara i graničara, uloga pomoćnika je veoma značajna. U dresuri pasa tragača, graničara i čuvara, potrebno je stalno menjati pomoćnika da se psi ne bi na njih navikli. U dresuri pasa tragača osnovni zadaci pomoćnika su ostavljanje tragova i pretraživanje mesta i prostorija. Veoma važnu ulogu pomoćnik ima i u dresuri pasa za vezu. Tada je pomoćnik u stvari i sam dreser i mora da psa pazi i hrani. U svakom slučaju dreser je taj koji rukovodi radom pomoćnika i podseća ih na njihove obaveze.

O načinu rada i navikama

Za obučavanje pasa se koristi određeni, u praksi proveren, način rada. Način rada se može definisati kao sistem ophođenja i tehnika delovanja na psa za vreme razvijanja navika bilo koje vrste. Za razvijanje svake pojedine navike potrebno je primenjivati poseban način rada. Na primer da bismo psa naučili da na komandu sedne postupamo na sledeći način: desnom rukom držimo povodnik i neposredno posle izgovaranja komande ,,sedi“ levom rukom pritiskamo slabine psa terajući ga da sedne. Tako postupajući dreser će kod psa razviti uslovni refleks na zvučni signal, odnosno na komandu ,,sedi“. Ali nije to jedini način na koji se može razviti navika reagovanja na komandu „sedi“. Postoji još jedna metoda tako što se povodnik nagazi nogom a iznad glave psa drži se parče mesa i pas će svakako podići njušku na gore i biće prinuđen da sedne. Za trenutak kad pas seda reći ćemo komandu ,,sedi“. Za svaki poseban slučaj, u zavisnosti od uslova, koristi se najracionalniji način rada. Uvek je, nezavisno od posebnog cilja dresera, potrebno proučiti koja je najbolja i najracionalnija tehnika za dresuru određenog psa. Što je stvaralačka inicijativa dresera u pogledu tehnike rada veća to će brži i veći biti i postignuti uspeh. Navika se definiše kao sposobnost psa da ispuni ono za što je bio treniran. Navika je rezultat primene određene tehnike rada. Izgrađene navike se po svom karakteru dele na proste i složene. U proste navike spadaju uslovni refleksi tipa kada pas na komandu SEDI sedne a u složene navike spadaju one koje se sastoje od nekoliko uslovnih refleksa. Na primer izbor nekog predmeta na osnovu mirisa jer na komandu dresera pas mora da priđe predmetima, da među njima odabere potrebnu stvar, da je donese do drsera i sedne pored njega. U ovoj navici se jasno vidi veći broj akcija.

Osnovni pojmovi o tragu i komponentama mirisa

Dreser mora dobro shvatiti pojam traga i da zna kako i zašto individualni miris čoveka deluje kao trag. Ako prolijemo kolonjsku vodu ljudi koji se nalaze iza zida i susednoj sobi neće osetiti miris. Miris koji se širi prostorijom stići će do njih tek posle izvesnog vremena. Što je veća prostorija to će se miris slabije osećati a što je prostorija manja i što je vazuh svežiji miris će se jače osećati. Miris se širi kroz vazduh. Mirisne stvari se razlikuju po jačini mirisa i po dužini njegovog emitovanja. Neki mirisi traju duže a drugi se brže gube. Poznato je da jači miris ,,guta“ slabiji. Na primer mnogi neprijatni mirisi u prostoriji se gube kad sobu poprskamo drugom tečnošću prijatnijeg mirisa. I miris čoveka koji je ostao na predmetima ili na tragu može da bude ugušen drugim mirisima koji se nalaze na putu kretanja. Pod pojmom traga se u dresuri pasa podrazumevaju male čestice mirisne stvari. Čovekov organizam stalno luči znoj koji se širi u okolnu sredinu u obliku malih čestica. Miris znoja jednog istog čoveka može biti različitog intenziteta. Na primer uzbuđen čovek luči znoj jačeg mirisa od mirnog čoveka. Koncentracija mirisa znojenja je najveća među nožnim prstima i ispod pazuha pa zbog toge ti delovi tela mirišu jače od drugih. Miris koji čovek luči prolazi kroz obuću, odelo, dospeva u vazduh i zadržava se na tlu i predmetima sa kojima je čovek bio u dodiru. Miris svakog čoveka je specifičan a psi su ( naročito tragači ) zahvaljujući svom veoma razvijenom čulu mirisa sposobni da razlikuju individualne mirise ljudi i životinja. Tu sposobnost psa je moguće iskoristiti samo ako je on od samog početka dobro upamtio neki miris i ako može da ga razlikuje od ostalih mirisa na koje nailazi za vreme praćenja. Jer za vreme praćenja tragova na osnovni miris mogu se nadovezati i drugi koji ga menjaju (mada i medju njima postoji neka veza). Događa se da se za vreme puta miris koji se prati potpuno izgubi u smesi drugih mirisa. Ako djonove cipela protrljamo mesom tragovi će dobit nov komponentu koja će za psa dobiti novo značenje: miris mesa će postati dominantan i biće signal koji za psa znači zadovoljenj gladi. Ali i miris mesa će postepeno slabiti i konačno izgubi svoja prvobitna svojstva. Dok psa tragača učimo da prati trag potrebno je stalno usavršavati njegovu sposobnost da razlikuje različite mirise.

Opšti kurs dresiranja (praktične vežbe)

Za vreme opšteg kursa dresiranja kod psa se stvaraju takozvane proste navike koje ih čine poslušnim. Opšti kurs je u isto vreme i osnov za specijalno dresiranje. Za vreme opšteg kursa pas treba da razvije sledeće navike: – odazivanje na ime, – navika na nošenje ogrlice i povodnika, – navika na brnjicu, – hodanje pored čoveka, – „slobodno stanje“, – prilazak čoveku na komandu, – izvršenje komande zabrane „fuj“, – sedanje, – poleganje, – stajanje, – nepomičnost, – povratak na mesto, – aport (donošenje stvari), – puzanje, – preskok preko ograde,
– hodanje po gredi, – penjanje uz stepenice, – lajanje na komandu, – plivanje, Ovde isto spada i grupno dresiranje pasa a i tehnika određivanja dominantnih osobina kod psa.

Način navikavanja psa da se odaziva na ime, nosi ogrlicu povodak i brnjicu

Ne treba misliti da je lako prići nepoznatom psu i staviti mi oko vrata ogrlicu, na njušku brnjicu, prikačiti mu povodnik i poći sa njim na rad. To nije tako jednostavno. Pre početka obuke dreser mora da navikne psa na svoje prisustvo, da stekne njegovo poverenje, da ga „upozna“ sa predmetima i opremom za dresuru. Obično se pas navikava na odazivanje, na ogrlicu i povodnik dok je još štene. Ali ako pas još nema imena i nije naučen na ogrlicu i povodnik onda obuku treba time započeti. Treba se držati datog reda jer u protivnom nećemo dobiti željeni rezultate. Navikavanje psa da se odaziva na ime vrši se u zatvorenoj prostoriji. Dreser pažljivo otvara vrata, blagim i mirnim glasor zove psa i nagradi ga parčetom mesa čim ovaj pogleda u njegovom pravcu. Dajući psu meso ponavlja mu ime. Ukoliko pas ne reaguje na ime dreser sve ponavlja izpočetka. Ako je pas ranije dobijao meso on će brzo prići dreseru. Tada dreser opet mori ponavljati ime psa, dati mu meso, gladiti ga i tepati mu. Ubuduće treba psa kad god mu se prilazi ili kad se doziva zvati njegovim imenom. Prvih dana će dreser nastojati da mu pas priđe dok mu pokazuje meso. Zatim će ga navikavati da priđe samo na komandu „dođi“. Ukoliko se uvek pre komande ,,dođi“ doziva imenom pas će se brzo navići na to ime. Pas se na ogrlicu, povodnik brnjicu navikava za vreme šetnje i igre. Pre nego što priđe psu dreser mora da spremi ogrlicu zakačenim dugačkim povodnikom, da zovne psa po imenu, da ga miluje i da mu istovremeno veoma pažljivo stavlja ogrlicu na vrat. Ako pas pokaže znake nemira ili pokušava da smakne ogrlicu dreser će ga terajući odmah izvesti napolje i odvući mu pažnju igrom. Ponesen igrom za vreme šetnje pas zaboravlja ogrlicu. Za vreme šetnje potrebno je nekoliko puta skinuti i ponovo staviti ogrlicu. Pošto se pas navikne na ogrlicu i ne bude više pokušavao da je skine može se početi sa šetnjom psa na povodniku. Dužinu povodnika treba polako skraćivati i navikavati psa da hoda pored dreserove noge. Povodnik treba prikačiti za ogrlicu u trenutku kada pas napušta zatvorenu prostoriju i na taj način će on stavljanje ogrlice početi da vezuje za šetnju. Za jedan do dva dana pas će se priviknuti na povodnik i postati mu ravnodušan. Posle završene obuke ili šetnje preporučuje se skidanje ogrlice da se dlake na vratu ne bi oštetila. Brnjica se stavlja zato da bi se pas sprečio da ujede čoveka ili neku životinju. Dreser mora znati da brzo i pravilno natakne brnjicu na njušku psa. Najbolje je psa priviknuti na brnjicu za vreme šetnji ili čišćenja. Brnjica se natacinje na sledeći način: levom rukom se drži kaiš blizu ogrlice a desnom rukom se brnjica pažljivo navlači i zatim prikopčava kaišem. Ako pas pokuša da zbaci brnjicu, što je najčešće slučaj, treba mu pažnju privući nečim drugim. Ako je suviše uzbuđen i pokušava da skine šapama dreser mora pretećim glasom da izgovori komandu „fuj“ i jakim trzajem povuče povodnik. Dok pokušavaju da smaknu brnjicu neki psi reže i čak pokušavaju da skoče na dresera. U takvim slučajevima neophodno je upotrebiti prutić. Dobro vladanje sa brnjicom treba pak nagraditi milovanjem i poslasticama. Da se pas ne bi plašio brnjice i da bi se na nju što brže ravikao po nekad ga treba hraniti mesom dok mu je brnjica zataknuta. Što se više pas navikava na brnjicu to ga više treba terati da je duže nosi. Pas obavezno mora nositi brnjicu za vreme šetnje ulicom u mestima gde ima mnogo ljudi, za vreme prevoza železnicom, kolima ili plovnim objektima, itd..

Navikavanje psa da ide pored noge

U ovom slučaju cilj nam je da kod psa razvijemo naviku da na komandu „pored“ zauzme mesto pored leve noge dresera. Treba ga naviknuti da na tom mestu bude kad god je sa čovekom bez obzira da li tada miruje ili je u pokretu. Navika hodanja pored dresera je prvi uslov za razvijanje pokornosti kod psa. Zahtev da pas uvek bude na određenom mestu bez komande je jako važan element discipline u daljem sistemu obuke. Ni jednom se komandom ne koristimo tako često. Odnos čoveka i psa nameće stalno korišćenje komande „pored“. Za vreme obuke i razvijanja drugih navika, za vreme šetnji itd. stalno sde koristi ta komanda PORED. Uslovni refleks na tu komandu treba metodično razvijati i učiniti da to bude najbolje učvršćen refleks kod psa. Naviku hodanja pored dresera treba mo početi da razvijamo pošto se pas navikne na ogrlicu i povodnik i na to da hrabro i slobodno trči i kada je vezan za povodnik. Najbolje mesto za razvijanje navike da ide pas pored noge jeste poljana odnosno sva mesta na otvorenom prostoru gde je delovanje drugih faktora svedeno na minimum. Uslovni nadražaj je u ovom slučaju komanda „pored“ a bezuslovni je trzaj povodnikom. Naviku treba razvijati na sledeći način: Dreser drži psa na kratkom povodniku a pas se nalazi pored dreserove leve noge. Povodnik treba držti slobodno, kako bi pas, krećući se, mogao da menja mesto pored, iza ili sa strane dreserove noge. Odabravši pravac dreser sitnim koracima kreće napred dozvoljavajući psu u početku da trči pored noge gde mu je volja. Stim kada se pas bude našao ispred dreser će pretećim glasom izgovoriti komandu „pored“ i trzajem povodnika ga prinuditi da zauzme pravilan položaj pored noge. Ako pas zauzme pravilan položaj pored leve noge dreser će ga slobodnom rukom pomilovati i izgovoriti komandu „dobro“ i „pored“. Ako je pas otišao previše u stranu sleduje takodje trzaj povodnikom i preteća komanda „pored“. Kada pas zaostane povdnik se trza u pravcu kretanja. Kada se radnja ponovi više puta za vreme šetnje uz komandu „pored“ i trzaje povodnika pas će steći naviku da se brzo vraća na mesto pored leve noge i to isto na komandu. Da bi se proverilo do koje se mere razvio uslovni refleks na komandu „pored“ dreser u momerntu kad se pas istrčao ispred ili zaostao iza dresera, ne vukče povodnik već samo izgovara pretećim glasom komandu ,,pored“. Ako se na tu komandu pas vrati na mesto pored leve noge može se smatrati da se uslovni refleks razvio. U protivnom treba nastaviti kao na početku. Pas će dosta brzo uvideti da svako odstupanje od noge dresera povlači za sobam osećaj bola a da je hodanje pored noge dresera u potpunosti bezopasno. To će ga vremenom navesti da se stalno kreće pored leve noge dresera. Smatramo da je to najbolji način da se razvije ova navika. Tako će se takodje kod psa razvitjati i navika da pazi na pokrete dresera i da se na njih privikava. U kasnijem radu se radnja „hodanje pored“ postepeno kombinuje. U početku obuke se koriste samo pravolinijski i spori pokreti a u daljoj se obuci pas obučava za zaokrete pod različitim uglovima i brzom hodu. Držeći psa na remenu u položaju pored noge dreser se iznenada okreće na desno i izgovara komandu „pored“ i vuče povodnik. Ponavljanjem ove radnje na levu i desnu stranu kod psa se obrazuje uslovni refleks na pokrete dresera. Tada za psa sam momenat pokreta postaje signal i on se žuri da se okrene kako bi izbegao neprijatan trzaj povodnika. Za vreme okretanja na desno treba biti obazriv jer se psu lako može nagaziti na šapu što je veoma nepoželjno. Pored toga pas ne sme da se odvaja od gospodara za vreme brzog hoda ili trka. Zvučnu komandu „pored“ treba vezivati za pokret psa u trenutku kada se pas nalazi pored noge. Dreser uz komandu „pored“ udara sebe levom šakom po butini. Čestim ponavljanjem, ovaj pokret postaje za psa znak koji je zamenio zvučnu komandu. Kada je pas naučio da ide pored dresera na povodniku onda se uči da ide pored ali bez povodnika. To se radi postepeno za vreme šetnje neprimetno se povodnik ispusti na zemlju na taj način pas odmah oseti punu slobodu kretanja. Ako pas istrči napred ili u stranu ne treba povodnik uzimati u ruku dovoljno je samo nagaziti ga što će ga naterati da se vrati na put. Treba naglasiti da dreseri često veoma rano prelaze na razvijanje navike hodanja bez remena odmah pošto je kod psa izgrađena veza između komande „pored“ i odgovora. Međutim iako je tada kod psa možda i izgrađen uslovni refleks i iako on možda ispunjava zahteve ipak je neophodno produžiti obuku sa povodnikom kako bi se postigao potpuni automatizam odgovora. Povodnik po pravilu pomaže da se navike izvršavaju bez pogovora. Uspeh u radu sa psima u mnogome zavisi od razgovetnosti komande i pravilnog korišćenja intonacije. Ako preteća komanda „pored“ bude prethodila svakom trzaju povodnika a pohvala i milovanje usledili svaki put kad je pas na svome mestu rezultati neće izostati. Psi neverovatno tačno reaguju na intonaciju glasa. Koristeći za svaku komandu pravilnu intonaciju kroz izvesno vreme će se primetiti da je dovoljna samo komanda izgovorena pretećim glasom bez trzaja povodnika pa da pas uradi ono što se od njega traži. Pas će još bolje izvršavati zapovest „pored“ ako svaki put kad zauzme pravilno mesto pored leve noge bude nagrađen mesom i komandom „dobro“ i milovanjem. Ubuduće će, zahvaljujući dresiranju metodom kontrasta, pas besprekorno izvršavati komandu „pored“ i bez trzaja povodnika.

Slobodno vreme psa

Takozvano slobodno vreme ili pauza u dresuri koristi se za opuštanje nervne napetosti u kojoj se pas nalazi za vreme obuke. Komanda za početak pauze je „šetaj“. Držeći psa pored sebe na dugom povodniku dreser izgovara komandu „šetaj“ i pokazavši pruženom desnom rukom pravac „ispred“ šalje psa u šetnju. U početku pas ne pokazuje veliku želju da se odvoji od gospodara ali kasnije kada je više puta ponovljena komanda „šetaj“ on će rado trčati okolo i igrati se. Pas se drži na dugom povodniku samo prvih nekoliko nedelja dresure dok se kod njega ne razvije odgovor na komandu zabrane „fuj“. Kada se kod psa razvije veća disciplina on se oslobađa povodnika za vreme šetnje i dozvoljava mu se puna sloboda kretanja. Međutim ako se na zemljištu gde se vrši dresura pojavi neki jaki nadražaj psu se odmah prikači povodnik, da bi se izbegle neprijatnosti. Češće davanje slobodnog vremena psu se naročito preporučuje za vreme prvog perioda obuke kada se pas obučava da hoda pored dresera. U to vreme je pas veoma nervno napregnut, brzo se zamara i lako se oslobađa uticaja dresera. Na takvo stanje treba naročito obratiti pažnju i psu treba dati odmora.

Dozivanje psa

Prilikom dozivanja psa (na primer posle pauze) osnovna komanda je „dođi“. Cilj ove vežbe je da pas nauči da brzo priđe dreseru (vlasniku) kad ga ovaj pozove ma gde god se on nalazio. Za razvijanje ove navike se najčešće koriste reakcija psa na hranu i njegova privrženost vlasniku. Momenat kad pas prilazi dreseru ne sme nikad da bude vezan za neku neprijatnost jer će u protivnom pas početi da ispoljava strah i odbijati da prilazi. Komanda „dođi“ se uvek izgovara prijatnim i tepajućim glasom. Kad pas priđe dreser ga obavezno nagrađuje nekom poslasticom i milovanjem. Kad dreser izgovori komandu „dođi“ povišenim tonom pas ili neće hteti da priđe ili će prići sa jasno ispoljenim strahom. To je rezultat pogrešne upotrebe intonacije i zvučnih signala. U vreme samog razvijanja uslovnog refleksa na komandu „dođi“ pas ne sme da se kažnjava za neizvršenje ovog zadataka. Tehnika stvaranja ove navike sastoji se u sledećem: kada se pas u svoje „slobodno vreme“ nalazi na izvesnoj udaljenosti dreser će ga zovnuti po imenu, izgovoriti komandu „dođi“ i pokazati poslasticu u ruci. Pošto pas čuje miran glas dresera i oseti prijatan miris hrane on će rado prići čoveku. Za to ga treba nagraditi poslasticom i pomilovati. U prvo vreme se pas doziva dok se nalazi blizu, a zatim se, što je navika jače razvijena rastojanje uvećava i tako najviše do dvadeset metara. Ako komandu „dođi“ pas izvršava bezvoljno dreser mora malo da utiče na njega svojim postupcima. Na primer da trči ispred njega, da se igra sa njim i na taj način se kod psa razvija živost i želja da priđe dreseru. Kad pas priđe dreser se udara levom šakom po butini i tera psa da sedne pored njegove leve noge. Pošto pas počne da pravilno reaguje na komandu „dođi“ vežba se postepeno proširuje tako što se uvode nadražaji koji odvlače pažnju ali na koje pas nesme da reaguje u prisustvu dresera. Kada pas stečenu naviku počne da izvršava bez pogovora skida mu se povodnik i vežba se nastavlja bez povodnika. Ako pas preterano reaguje na druge nadražaje treba ga trzajem povodnika i zvučnim signalom „dođi“ privući nozi i dati mu poslasticu. Kasnije se komanda „dođi“ vezuje za pokret ruke koji dobija isto značenje koje ima zvučni signal. Leva ruka se pruža u visini ramena pa se zatim spušta na butinu. Posle izvesnog vremena pas će prilaziti dreseru samo na taj pokret rukom. Pokret i zvučni signal treba kombinovati i ceo postupak ponavljati više puta na različitom odstojanju. Navika da se prilazi dreseru može se početi razvijati od prvog dana obuke. Za to se koristi svaka pogodna prilika na primer, otvaranje vrata prostorije u kojoj se pas nalazi kad dreser dođe da bi mu dao hranu i tada se izgovara komanda „dođi“ i slične situacije. Kad god se prinosi hrana da pas jede takodje se uzvikuje naredba DODJI. Kasnije se ta navika upotpunjuje tokom rada u grupi.

Komanda zabrane „FUJ“

Da bi se sprečila ili predupredila neka nepoželjna radnja kod obuke ili kasnije u životu psa kod njega se razvija uslovni refleks na komandu „fuj“ koja označava zabranu. Bezuslovni nadražaj za razvijanje ovog uslovnog refleksa je bol izazvan trzajem povodnika ili udarcem prutića po butinama zadnjih nogu. Komandu „fuj“ i bezuslovni nadražaj bola treba sinhronizovano primeniti onog trenutka kad je pas spreman da uradi nešto što je nedopušteno. Komanda „fuj“ se izgovara oštrim i pretećim glasom i samo onda kada je to neophodno. Ovu komandu ne treba koristiti bez naročite potrebe jer će u protivnom ona izgubiti svoj značaj. Za mesto obuke se odabira mesto gde ima dosta različitih spoljašnjih nadražaja. Psu se oko vrata stavlja ogrlica i pušta se na pola dužine povodnika. Ako pas samovoljno pokuša da se baci na neku životinju ili na nekog prolaznika izgovara se komanda „fuj“ i istovremeno se naglim trzajem povodnika pas zaustavlja. U slučaju da se pas u takvom trenutku nalazi u neposrednoj blizini dresera ovaj uz komandu „fuj“ mora upotrebiti prutić. Kad pas izvrši zapovest treba ga nagraditi.
Kada se izdresira da reaguje na komandu „fuj“ bez primene bola prelazi se na složeniji vid obuke. Dužina povodnika se sve više produžava a na kraju se pas pušta da se potpuno oslobodi. Svaki put kad pas pokuša da uradi nepoželjno dreser koristi povodnik ili prutić. Komanda „fuj“ se koristi i kad pas bez dozvole dresera uzima hranu iz ruku nepoznatog čoveka ili sa zemlje. Može se smatrati da je uslovni refleks na komandu „fuj“ dobro razvijen tek onda kada pas koji se slobodno šeta i koji vidi nadražaj koji ga je ranije nadraživao odmah trči ka dreseru ili se baca na čoveka koji mu nudi hranu.

Navika sedenja

Uslovni nadražaj u ovom je slučaju komanda „sedi“ i desna ruka se pruža napred sa šakom okrenutom na dole. Ovaj uslovni refleks se razvija na sledeći način, pas se nalazi sa leve strane dresera na kratkom povodniku i zatim se do pola okrene u pravcu psa, desnom rukom drži povodnik na 10 do 15 santimetara odstojanja od ogrlice, izgovara komandu SEDI i levom rukom pritiska slabinski deo životinje terajući je da sedne. Istovremeno se povodnik povlači malo nagore i unazad i pomaže se psu da sedne. Ako se pas suprotstavlja treba ga pritiskom ruke držati u sedećem položaju. Svako pravilno izvršenje zapovesti treba nagraditi poslasticom i komandom „dobro“. Ako pas pokuša da ustane treba ponavljati komandu „sedi“ i pritiskati slabinski deo rukom. Komandu „sedi“ treba izgovarati uvek pre nego što se rukom pritisnu slabine i povuče povodnik. Kada se to više puta ponovi, pas će naučiti da seda samo na izgovorenu komandu SEDI. Ako pas ne sedne samo na izgovorenu komandu SEDI postupak se ponavlja kao na početku dok se ne postigne taj cilj. Kada se ovaj uslovni refleks dobro razvije dreser prelazi na usavršavanje navike odnosno na obučavanje psa za nepokretnost. Te se radi ovako: pošto pas sedne dreser držeći jednom rukom kraj dugačkog povodnika, pazeći da ne povuče povodnik, polako odlazi u stranu ponavljajući povišenim glasom komandu „sedi“. Dok se vežba ponavlja dreser se udaljuje od psa na različite strane na daljinu koju mu povodnik dopušta i komandom „sedi“ sprečava psa da napusti svoje mesto. U samom početku ne obraća se pažnja na pravilnost sedenja psa i cilj je jedino da on ostane nepokretan a kasnije, sa razvitkom ovog uslovnog refleksa, prelazi se na ispravljanje nedostataka za vreme sedenja: pravilan položaj glave i slabina, itd . . . Kada se dreser udaljuje od psa koji sedi treba da pazi da slučajno ne povuče povodnik jer će pas to shvatiti kao znak da može da napusti mesto. Zato je potrebno unapred razmrsiti povodnik i položiti ga na zemlju a u ruci zadržati jedan njegov kraj. Vreme ostajanja u nepokretnom položaju se postepeno uvećava i najviše do pet minuta. Da bi se što bolje učvrstila ta navika dreser se krije iza nekog zaklona. Ako pas postane nemiran i pokuša da ustane sa mesta odmah se pretećim glasom izgovara komanda „sedi“ a kada životinja ostaje na mestu pohvaljuje se komandom „dobro“ i daje joj se poslastica propraćena blagim milovanjem. Razvijanje refleksa drugog reda odnosno sedanje na pokret ruke izvodi se na sledeći način: dreser se nalazi na udaljenosti od 4 do 5 metara od psa koji je u ležećem stavu, dreser izgovara komandu SEDI i istovremeno pruža desnu ruku napred sa šakom okrenutom nadole. Čim pas sedne ruka se spušta. Pokrete je potrebno izvoditi odsečno i jednoobrazno. Samo je u tim uslovima moguće od psa očekivati tačan i bezprekoran odgovor. Dobri rezultati se mogu postići samo upornim vežbanjem, stalnim ponavljanjem, usklađivanjem pokreta i komande i nagrađivanjem kad se zadatak izvrši. U slučaju da pas odbije da sedne na zapovest dat pokretom ruke treba ponoviti komandu, a ako i to ne pomogne treba koristiti neposredni nadražaj – pritisak rukom na slabinu. Tokom dalje dresure potrebno je ovu naviku usavršiti kako za vreme individualne tako i za vreme grupne obuke. Obuka se kasnije usložnjava tako što se vrši na mestima gde ima nadražaja i koji odvlače pažnju, u različito doba dana i u različitim vremenskim uslovima. Usavršavanje navike sedenja se sastoji u tome da pas sedne kad god dreser to od njega zahteva i to da sedne u pravilnom položaju, odnosno da mu zadnji deo tela ne bude izbačen na stranu i da mu glava bude okrenuta prema dreseru.

Poleganje psa

Osnovna komanda je „lezi“. Ova navika se razvija pošto je pas naučio da reaguje na komandu „sedi“. Uslovni nadražaji su komanda „lezi“ i pokret rukom (desna ruka spuštena uz pognuto telo) a bezuslovni nadražaji je guranje rukama psa da legne. Dresura se izvodi na sledeći način: pas se drži na kratkom povodniku u sedećem stavu pored leve noge. Pošto se okrene psu dreser se spušta na desno koleno izgovara komandu „lezi“ i levom rukom pritiska leđa psa u visini lopatica i istovremeno vuče povodnik naniže i napred (umesto povlačenja povodnika može i pažljivo vući prednje šape psa prema napred). Posle toga dreser dozvoljava psu da malo prošeta. Pošto se pas prošetao sve se ponavlja iz početka. Pas se može naterati da legne i blagim „podsećanjem“ prednjih udova dok se nalazi u sedećem stavu. Levom rukom se pritiskuju leđa a desna se ruka podvlači ispod stomaka i blago se „podsećaju“ prednje šape. Prvo se izgovara komanda LEZI a neposredno zatim levom rukom se životinju izvesno vreme pritiskati. Dok se pas nalazi u ležećem položaju nagrađuje se poslasticom, miluje se i ponavlja se komanda „lezi“. Pošto se kod psa razvio uslovni refleks na komandu „lezi“ dreser se od njega udaljuje na 2 do 3 metra ne povlačeći povodnik a zatim mu ponovo prilazi (pas leži), miluje ga, izgovara komande „lezi“ i „dobro“ i ponovo se udaljuje na rastojanje od 5 do 6 metara. Posle toga doziva psa. Ako pas pokuša da bez komande priđe dreser izgovara komandu „lezi“ povišenim glasom a ako pokuša da skoči dreser ga odmah ga odma vraća na mesto. Odgovor na komandu „lezi“ se kod psa razvije dosta brzo već posle dve ili tri vežbe. Posle toga dresiranje možemo nastaviti na dugačkom povodniku i sa odstojanja. Pošto je pas stekao naviku da reaguje na zvučnu komandu, prelazi se na naredbom sa pokretom ruke. Dreser koji se nalazi na 5 do 6 metara odstojanja od psa koji sedi izgovara komandu „lezi“ i istovremeno spušta svoju podignutu desnu ruku. Naravno, što je dreser na većem odstojanju to je njegov uticaj na psa slabiji i zbog toga se komande izgovaraju oštrim i jačim glasom. Ako pas ustane ili sedne bez dozvole dreser treba odmah da natera psa da ponovo legne vukući povodnik naniže levom rukom. U slučaju da pas ne reaguje na zvučnu komandu i pokret treba mu prići i ponoviti nekoliko puta istu radnju primenjujući neposredan nadražaj. Kad god pas ispuni zadatak treba ga nagraditi milovanjem i poslasticom. Kad pas ne izvrši zapovest izgovorenu povišenim glasom (treba mu prići) izgovoriti komandu „lezi“ i povući povodnik naniže. Obično je to dovoljno. Kada pas nauči da reaguje na zvučnu komandu i pokret sa većeg odstojanja može se preći na obuku bez povodnika. Za to vreme se otklanjaju i drugi sitni nedostaci kod psa kao što su pokušaji da se priđe dreseru bez komande, ispravljanje zadnjeg dela tela zabačenog u stranu itd … Navike se postepeno usavršavaju, bezuslovni nadražaji prestaju da se koriste a vreme ostajanja u ležećem stavu se produžava do pet minuta.

Stajanje na mesto

Osnovna komanda je „stoj“. Često je potrebno da pas neko vreme stoji mirno u pravilnom položaju. Od njega se to zahteva za vreme veterinarskog pregleda, kupanja i za vreme davanja ocene na izložbi. Uslovni nadražaj za stvaranje ove navike su komanda „stoj“ i pokret, a bezuslovni nadražaj je pritisak rukom na stomak. Navika da se stoji mirno razvija se paralelno sa ostalim vežbama. Dreser se nalazi sa desne strane psa koji sedi i izgovara komandu „stoj“ povišenim glasom i neposredno posle toga desnom rukom vuče povodnik napred i nagore a levom pritiska životinju na gore po stomaku kao da želi da je digne. Zatim nastavlja da blagim glasom izgovara komandu „stoj“. Čim pas zauzme pravilan položaj miluje ga, daje mu poslasticu, izgovara komandu „dobro“ i posle kraćeg zadržavanja u tom položaju izdaje komandu „šetaj“. Vežbu treba ponoviti nekoliko puta. Pas se na komandu „stoj“ može lako navići za vreme čišćenja. Ako dreser izgovori komandu „stoj“ kad god pas pokuša da ustane i ako pritiska rukom njegov stomak kroz izvesno vreme će se stvoriti čvrsta navika na tu komandu. Izvršenje komande se postepeno usavršava. Pošto pas nauči da dobro reaguje na zvučnu komandu prelazi se na razvijanje uslovnog refleksa drugog stepena – na naredbu pokretom ruke. Vežba počinje tako da dreser, koji se nalazi na rastojanju 3 do 5 metara zahteva od psa koji sedi da izvrši komandu „stoj“ na pokret levom rukom. Ruka se sa šakom okrenutom nagore pruža do visine ramena. Posle ponovljenih povezivanja zvučne komande i pokreta rukom kod psa će se razviti refleks na pokret tako da više neće biti potrebno izgovarati samu komandu „stoj“. Kasnije se ta navika, kao i sve ostale usavršavaju.

Navika na mesto

Za vreme opšteg kursa dresure se paralelno sa razvijanjem uslovnih refleksa na dosad pominjane komande razvija i navika da pas bude nepokretan to jest da stoji mirno. Ova navika se razvija paralelno sa razvijanjem nekih drugih navika. Na primer, kad dreser razvija kod psa naviku da sedi on polako počinje da ga navikava i na nepokretnost. To se radi tako što se dreser udalji, pas će naravno u većini slučajeva pokušati da ga prati ali tada treba strogim glasom izgovoriti komandu „na mesto“ i naterati psa da se vrati na mesto. Ako pas, pošto ga je dreser napustio, ostane na svom mestu, treba se kroz minut ili dva vratiti natrag, pomilovati ga i nagraditi ga nekom poslasticom. Na taj način se postepeno kod psa stvara navika da sedi na jednom mestu bez gazde pet minuta, pa i više. Naviku da bude nepokretan treba kod psa razvijati tokom cele obuke to jest dok stoji, pre nego što ga pošaljemo da donese bačeni predmet, pre preskoka ograde itd.. . Po pravilu se ova navika razvija uz pomoć dugačkog povodnika. Neki neiskusni dreseri to zaboravljaju i prve vežbe izvode na kratkom povodniku. To je nedozvoljiva greška koja ne dovodi do dobrih rezultata. Kada se dreser udaljuje od psa i najmanji trzaj povodnika će učiniti da životinja skoči sa mesta. Dugačak povodnik, ako nije zamršen, omogućuje slobodu delovanja dresera dok se udaljuje od psa jer povodnik se postepeno odmotava i pas ga ne oseća. Navika „na mesto“ se razvija na mestima gde nema nadražaja koji psu odvlače pažnju.

Navika vraćanja na mesto

Razvijanje uslovnog refleksa na komandu „na mesto“ se vrši“ tokom same obuke. Pas će često u toku učenja da sedi, mirno stoji ili leži, napustiti svoje mesto i prići dreseru. Zbog toga je potrebno razviti naviku da se na komandu vrati na mesto. Ta se navika razvija na sledeći način: dreser se nalazi pored psa, izgovara komandu „sedi“ i ostavlja pored njega svoje stvari na primer kapu, maramicu ili rukavice i zatim se udaljuje dok pas ne potrči za njim. Čim pas stigne dresera dreser se zaustavlja i komandom „na mesto“ primorava psa da se vrati ostavljenim stvarima. Ako pas ne reaguje na komandu „na mesto“ (što se uvek u početku i dešava) onda ga dreser trzajem povodnika vraća ostavljenim stvarima izgovara komandu „sedi“ i posle izvesnog vremena se ponovo udaljuje. Ako pas ponovo pokuša da napusti mesto dreser jakim glasom izgovara komandu „na mesto“. U toku razvijanja uslovnog refleksa na komandu „na mesto“ rastojanje između psa i dresera se povećava. Dreser sam zove psa da dođe i komandom „na mesto“ ga vraća natrag. Ta vežba se ponavlja nekoliko puta dok se uslovni refleks u potpunosti ne razvije. Ponekad se dešava da kad se dreser udalji pas ne potrči za njim. U tom slučaju dreser ostavlja stvari i udaljava se od psa sve dok on ne potrči za njim. Tada ga dreser komandom vraća na mesto. Refleks na komandu „na mesto“ može se razviti i na drugi prostiji način. Kad god se pas vraća u prostoriju treba izgovoriti komandu „na mesto“. I tako se pas navikne brzo na tu naredbu.

Donošenje stvari

Osnovna komanda je „aport“. Očekuje se da na dreserovu izgovorenu komandu APORT bačenu stvar pas uzme u usta i vrati dreseru. Predmeti za donošenje mogu biti specijalno za te svrhe napravljeni na primer štap ili razni drugi laki predmeti različitog oblika naprimer rukavica, torbica, itd … Donošenje predmeta je važna karika u dresiranju psa jer ona povezuje različite stepene obuke tako da predstavlja osnovu za specijalni kurs. Ako dreser uspe da kod psa razvije „ljubav“ za donošenje predmeta kasnije će mu biti mnogo lakše da razvije ceo niz specijalnih složenih navika. Pas će aktivno čuvati stvari svog vlasnika i sa interesovanjem će tražiti sakriveni predmet ili stvar koju je odneo neki nepoznati čovek. Tehnika dresiranja se ovde zasniva više na urođenom „talentu“ psa nego na prinudi. Da bi razvio uslovni refleks dreser mora da na neki način kod psa izazove želju da hvata bačene predmete. Najbolji način za to je „oživljavanje“ predmeta pred psom to jest svaki predmet koji je bačen se brzo kreće i time predstavlja dovoljno jak nadražaj koji će kod psa izazvati ispoljavanje urođene reakcije (instinkta) hvatanja jer ga asocira na yivotinju koju lovi. Da bi se razvio refleks na komandu „aport“ koristi se sledeći postupak: dreser u desnoj ruci drži neki predmet, maše njime ispred psa i svoj pokret prati komandom „aport“. To nadražuje psa i on pokušava da uhvati predmet koji mu igra pred očima. Čim pas ima želju da ga uhvati treba izgovoriti komande „aport“ i „dobro“ i posle pola minuta pustiti predmet da ga pas drži u čeljustima neko vreme. Kada je pas već naučio da na komandu uzme predmet iz ruke i da ga neko vreme drži u čeljustima, predmet se može poneti i baciti u početku bliže a kasnije dalje sa tim da ga pas donese. Pre nego što se predmet baci psa treba malo nadražiti mašući predmetom pred njegovim očima. Ako pas komandu ne izvrši odmah dreser mu baca dotični predmet pred noge izazivajući na taj način želju kod psa da se predmet uhvati. Kad pas donese predmet treba se malo poigrati sa njim pomilovati ga i nagraditi poslasticom. Da pas ne bi ispuštao predmet iz usta bez komande „daj“ dreser mu žuri u susret, tera ga da sedne sa predmetom i dalje u zubima i nešto kasnije izgovara komandu „daj“, uzima mu predmet iz usta i nagrađuje ga. Ako pas pokuša da ispusti predmet pre nego što je dreser izgovorio naredbu DAJ treba pretećim glasom izgovoriti komandu „aport“ da pas taj predmet ponovo uzme u usta. Tokom daljeg dresiranja navika donošenja predmeta se usavršava. Pas se ne šalje odmah za bačenim predmetom već pošto je neko vreme proveo nepokretan. Predmet se baci, izgovara se komanda „sedi“ povišenim glasom i ako je nužno povuče se povodnikom. Zatim se pas vežba da sedi sa donesenim predmetom i da ga nosi u zubima dok ide pored dresera. Međutim naviku donošenja predmeta moguće je razviti i metodom prinude. Dreser drži predmet u desnoj ruci a palcem leve ruke jako pritiska na donju vilicu psa prisiljavajući ga da otvori čeljust. Čim pas otvori čeljust u nju se pažljivo stavlja predmet i odmah se prestaje sa pritiskivanjem palca na donju vilicu kako bi prestao osećaj bola. Istovremeno se izgovaraju komande „aport“ i „dobro“ i pas se miluje. Posle izvesnog vremena kad pas bude čuo komandu „aport“ sam će zgrabiti predmet da bi izbegao bol. Ipak treba dodati da obuka psa metodom prinude retko daje dobre rezultate. Kod pasa obučenih na taj način interesovanje za bačenim predmetom se gubi brže nego kod pasa koji su obučeni prirodnim načinom. Dešava se da pas drži predmet u zubima, da trči sa njim ali da neće da priđe na poziv. U tom slučaju je potrebno izdati komandu „sedi“ prići psu i uzeti mu predmet iz čeljusti.
Ima pasa koji se vrlo teško navikavaju na ovaj način dresiranja. Tada je potrebno koristiti najrazličitije metode kako bi se pronašao pravi način. U takvim slučajevima kao predmeti za hvatanje služe razne krpice, lopte, sveže kosti, i slične stvari. Nekad se koristi i metoda „oponašanja“ . Naime pas koji se teško dresira sedi i gleda dobro istreniranog psa kako trči za bačenim predmetom i za to dobija nagradu.
Da pas ne bi ispuštao predmet koji nosi dok ide pored dresera dreser menja brzinu hodanja – čas ide brže, čas sporije. Na taj način se pas navikava da nosi predmet u zubimo po terenu. Sa daljim treningom se ova navika sve više usavršava. Pas se uči da sa predmetom u zubima stoji i sedi i kad dreser nije prisutan. Međutim ne preporučuje se često ponavljanje ovih vežbi da pas ne bi izgubio zainteresovanost za donošenje i držanje predmeta. Za vreme opšte obuke vežbanje donošenja predmeta predstavlja jedan od najvažnijih elemenata. Na osnovi te navike se kasnije razvijaju mnoge druge specijalne navike. Zbog toga je važno tokom treninga predmete bacati na različite strane i terati psa da ih traži. Kad god se pas pošalje da traži bačeni predmet treba izgovarati komandu „traži“ i pokazivati rukom u pravcu bačenog predmeta. Ova vežba je važan preduslov za uspeh kasnijeg dresiranja lovačkih pasa da pretražuje okolinu. Tokom vežbi je kod psa potrebno razviti „ljubav“ za predmet koji traži. Da bi se to postiglo treba se držati osnovne metode obuke zasnovane na zainteresovanosti a ne na metodi prinude.

Puzanje

Osnovna komanda je „puzi“. Uslovni nadražaj za razvijanje navike puzanja su komanda (zvučni signal) „puzi“ i ponašanje samog dresera. Neposredni ili bezuslovni nadražaj je pritisak rukom na leđa i zatezanje povodnika. Obuka treba da se odvija na ravnom, čistom, i suvom terenu. Navika puzanja se uvežbava na sledeći način: dreser legne na zemlju (okrenut na desni bok i gleda prema psu) i izgovara komandu „lezi“ i istovremeno poleže psa pored sebe i to tako da glava psa bude u visini njegovog ramena. Dok pas leže treba ga milovati i dati mu malo poslastica. Kad se pas umiri dreser drži u desnoj ruci povodnik, bliže ogrlici, levom rukom blago pritiska leđa psa, izgovara komandu „puzi“ i neposredno posle toga i sam čini pokret napred i povlači uzicom i psa da puzi. Ako pas za vreme prvih vežbi pokuša da ustane dreser izgovara komandu „lezi“ i ponovo pritiska rukom na leđa psa ne dozvoljavajući mu da ustane. Kada pas pravilno puzi dreser mu tepa komandom „dobro“, miluje ga i daje mu poslasticu. Pošto se pređe 10 do 12 metara pravi se pauza od jedne minute za koje vreme se psu daju poslastice. Zatim dreser nastavlja da puzi izgovarajući komandu „puzi“, „dobro“, „puzi“, i vukući povodnik prisiljava psa da puzi za njim.
Čim se kod psa razvije uslovni refleks na komandu „puzi“ prelazi se na navikavanje na puzanje bez povodnika. Povodnik se odlaže na zemlju, dreser se stavlja u položaj za puzanje, izgovara komandu „puzi“ i zajedno sa psom prelazi određeno rastojanje. Ako pas bez povodnika pokuša da pobegne potrebno je početi vežbu nanovo sa povodnikom. Kasnije se navika puzanja usavršava naime pas se navikava da puzi na različitom zemljištu a rastojanje se povećava do 25 metara. Zatim se pas tera da sam prepuzi neki otvoreni prostor bez povodnika samo na komandu „puzi“ i bez puzanja dresera. U toku tih vežbi se kod psa uslovni refleks razvija na osnovu oponašanja dresera. Ako dreser legne, leći će i pas.

Preskakanje preko ograde

Obuka za savladavanje raznih prepreka (ograda, živica, kanala, stepenice, greda….) pomaže fizičkom razvoju psa i razvoju njegove umešnosti, hrabrosti i elastičnosti. Zbog toga se mladi psi treniraju za savladavanje malih prepreka. Te vežbe kod psa izgrađuju sigurnost i stremljenje da se dostigne cilj. Osnovna komanda „barijera“. U razvijanju ove navike učestvuje prvenstveno urođena sposobnost psa da skače. Zato za vreme planirane obuke dreser mora sam da pronađe najbolji način da ta urođena sposobnost dođe do svog punog izražaja.
Uslovni nadražaj su komanda „barijera“ i pokret rukom u pravcu prepreke a bezuslovni nadražaj je poslastica kao nagrada za ispunjenu zapovest. Obuka se vrši na specijalno pripremljenim terenima, odnosno na terenima gde već postoje izgrađene barijere, kanali, živice, stepenice, grede i slično odnosno u specijalizovanim dresarnicama. Da se pas ne bi bojao prepreka treba ga prethodno upoznati sa njima. Zbog toga se psi nekoliko dana pre obuke šetaju među preprekama koje treba da savladaju. Nakon toga dreser mora da pronađe odgovarajući nadražaj koji će kod psa izazvati prirodnu želju da skoči. Taj zadatak se rešava na više načina. Na primer pas se dovede na dva koraka ispred ograde koji treba da preskoči a koji nesme biti viši od jednog metra. Dreser ostavlja psa da sedi, a sam ide iza ograde i prebacuje preko njega dugi povodnik kojim je pas vezan. Zatim izgovara komandu „dođi“ i u trenutku neposredno pre nego pas preskoči ogradu dreser izgovara komandu „barijera“. Ta se vežba ponavlja tri do četiri puta u toku časa. Kad god pas samostalno i pravilno savlada prepreku daje mu se poslastica. Drugi efikasniji način je sledeći: dreser trči u pravcu prepreke zajedno sa psom na povodniku i izgovarajući komandu „barijera“ preskače preko ograde a pas za njim. Tu radnju treba ponoviti nekoliko puta i svaki put treba psa nagraditi. Posle izvesnog vremena dreser zajedno sa psom pritrčava prepreci, ali je ne preskače već tera psa da sam izvrši skok na komandu „barijera“.
Dok pas preskače nisku prepreku dreser povišenim glasom izgovara komandu „barijera“ i posle dobrog skoka nagrađuje psa komandom „dobro“ i parčetom mesa. Ponavljanje ove vežbe i vezivanjem momenta preskoka za komandu „barijera“ kod psa će se razviti jaka navika da na tu komandu skače preko prepreka. Kad god pas preskače ogradu ponavlja se komanda „barijera“ a posle pravilnog preskoka sledi milovanje i davanje pospastica. Po pravilu pas preskače niske prepreke. Što je visina ograde veća to pas više gubi hrabrost. U tom slučaju dreser mora da pomogne psu da savlada prepreku. To se čini na sledeći način: pošto pas sedne na dva metra pred ogradu izgovara se komanda „barijera“ i istovremeno se desna ruka pruža u pravcu prepreke. U trenutku kad pas skače treba mu malo pomoći, podići ga odpozadi da bi se lakše zaskočio prednjim šapama za gornji kraj ograde. Istog trenutka se povišenim glasom ponavlja komanda „barijera“. Pošto se zakači prednjim šapamana na vrh ograde pas će preskočiti na drugu stranu. U slučaju da odbije da preskoči visoku ogradu prepreku treba smanjiti na očigled psu i posle manjeg odmora ponoviti vežbu. Da bi pas preskočio ogradu visoku do dva metra nije mu potreban veliki zalet. Pas obično čini skok posle petog koraka. Ako je zalet suviše veliki on gubi potreban tempo i ritam pokreta pred skok. Psima koji su „zainteresovani“ za hvatanje predmeta se preko prepreke bacaju poznati im predmeti uz komandu „barijera“. Ta radnja predstavlja jak nadražaj za psa i tera ga na skok. Ako je pas zao i reži na nepoznatog čoveka kao nadražaj za preskakanje prepreke može da posluži pomoćnik koji će stati iza ograde i izazivati životinju. Dreser pak drži psa na povodniku zatim ga pušta i momenat preskoka preko prepreke vezuje za komandu „barijera“. Psa kod koga je izražena proždrljivost najlakše je naučit da skače ako se iza prepreke baci kost ili meso. Nagon za hranom će kod takvog psa svakako izazvati veliki trud i zalaganje da se preskoči ograda. Često se koristi i metod oponašanja. Grupa pasa se dovede na rastojanje pet do šest metara od prepreke i zatim se puštaju da jedan po jedan preskaču na komandu „barijera“. Pri tome prvo skaču dobro dresirani psi a tek zatim ostali. Pošto se kod psa razvije uslovni refleks na zvučnu komandu „barijera“ prelazi se na dresiranje putem pokreta. Psu se naredi da sedne na dva metra od prepreke (ograde, rova), izdaje se komanda „barijera“ i istovremeno se ruka pruža u pravcu prepreke. U trenutku kad pas preskoči prepreku ponavlja se komanda „barijera“. Ako je pas dobro izvršio zapovest dreser mu prilazi, miluje ga i daje poslastice. Uporedo sa ovim dreser koristi komandu „fuj“ i razvija kod psa stav nepokretnosti pred preskok. To se radi postepeno počev od jedne sekunde do 2 minuta. Sa učvršćenjem refleksa na zvučni signal i pokret kad pas počne da sa lakoćom preskače niske prepreke visina ograde se postepeno povećava do dva metra. Prepreka čija visina dostiže dva metra smatra se sasvim dovoljnom jer veća visina nepovoljno deluje na organizam psa. Ako se pas za vreme preskoka povredi on će se dugo plašiti da ponovo skače preko visokih prepreka. Preskoke ne treba trenirati neposredno po uzimanju hrane. Zemlja oko prepreke mora biti preriljana, bez kamenja i drugih tvrdih predmeta. Sama ograda mora biti dovoljno jaka da se ne bi srušila kad pas skoči i počne da se vere uz nju. Po nekad će pas umesto da preskoči ogradu pokušati da je oidje i da bi se to sprečilo potrebno je na krajevima prepreke izgraditi pomoćnu ogradu. Obučavanje psa da preskače druge prepreke kao što su rovovi, živice i druge prepreke vrši se istim redosledom na isti gore opisani način. Obuke počinje tako što dreser prvi preskače rov a pas za njim a pr tome dreser uvek izgovara već poznatu komandu BARIJERA. Momenat preskoka se vezuje za istu komandu. Ubuduće će pa samostalno i samo na komandu BARIJERA da izvršava naređenja i da preskače različite prepreke. Ako pas treba da pređe rov preko brvna ili uzanim mostom ne izdaje se komanda „barijera“ već komanda „napred“ (komanda koja se primenjuje za hodanje po gredi).

Hodanje po gredi

Osnovna komanda je „napred“. Hodanje po gredi razvija kod psa hrabrost i koordinaciju pokreta. Potreba za razvijanjem te navike proizilazi iz toga što pas u praksi često nailazi na takvu vrstu prepreka. Uslovni nadražaj je zvučna komanda „napred“ i pružanje desne ruke u pravcu kretanja. Greda treba da bude dugačka deset metara i da bude postavljena na jedan metar visine od zemlje. Da bi se pas popeo i spustio sa grede treba na krajevima da budu dodate koso postavljene daske. Navika se razvija na sledeći način: dreser dovodi psa na kratkom povodniku ispred grede. Izdavši komandu „napred“ on desnu ruku pruža u pravcu grede a levom rukom lakim trzajem povodnika navodi psa da se popne na gredu. Čim pas učini prve korake po gredi treba ga odmah pomilovati izgovoriti komandu DOBRO i istovremeno držeći ruku na povodniku bliže ogrlici blago vući psa i doći sa njim do kraja grede. Prvog dana obuke pas će pokušati da skoči sa grede. Da se to ne bi dogodilo potrebno je desnom rukom držati povodnik a levom pridržavati psa za stomak. Dok pas ide gredom treba ga stalno umirivati, milovati ga i ponavljati komandu „napred“. Kad pas dođe na kraj grede i skoči sa nje treba ga nagraditi poslasticom i odmorom. Posle izvesnog vremena kod psa se razvija navika da hrabro i mirno ide po gredi i to ne samo na komandu „napred“ već i na pokret rukom.
Što pas postaje sigurniji u izvršavanju zapovesti zadaci postaju komplikovaniji. Tako pas se uči da prelazi preko brvna, rova napunjenog vodom, da se kreće preko močvarnog tla, itd. Kad pas prelazi mostić koji podseća na gredu dreser ide iza njega i ponavlja komandu „napred“.
Ako pas, dok prelazi preko brvna ili daske, pokazuje znake straha dreser može da prvi pređe prepreku i da zatim pozove psa komandom „dođi“. U prvim danima obuke kada se trenira prelaz preko dubokih rovova ili kanala sa vodom daska ili brvno treba da budu široki. Ali vremenom, pošto pas stekne izvesnu sigurnost, širina grede se sužava. Obuka za hodanje po gredi se odvija paralelno sa obukom savlađivanja ostalih prepreka.

Hodanje po stepenicama

Osnovna komanda je „stepenice“. Najbolje je psa učiti da se penje uz stepenice dok je još i štene. Stepenice koje se koriste za dresuru moraju biti kratke i sa širokim stepenikom. Stimulans za penjanje jesu hrana i dozivanje. Na terenu gde se odvija obuka nalaze se specijalno napravljene stepenice sa dve male platforme na vrhu. Stepenice su sa jedne strane kraće, podsećaju na stepenice potkrovlja, a sa druge strane imaju oblik stepeništa u kućama. Osnovni cilj obuke hodanja po stepenicama jeste da se, kod psa razviju snaga, hrabrost i sposobnost koordinacije pokreta. Uslovni nadražaji su komanda „stepenice“ i pokret desnom rukom u pravcu stepenica. Bezuslovni nadražaji su trzaj povodnika i nagrada po izvršenju zadatka. Da bi se razvio uslovni refleks na zvučni signal „stepenice“ koriste se urođene reakcije psa.
Da bismo psa naterali da se popne uz stepenice potrebno je izabrati odgovarajuće nadražaje koji će kasnije postati onaj činilac koji će terati psa da savladava prepreke te vrste. Tehnika dresiranja sastoji se u sledećem: dreser držeći psa za povodnik sa leve strane počinje da se penje uz stepenice blago pognut. Pošto učini prvi korak izgovara komandu „stepenice“ i držeći psa za ogrlicu polako počinje da se penje uz stepenice. U prvo vreme osnovni stimulans za psa predstavljaju kretanje samog dresera, pokazivanje i davanje poslastica. U slučaju da pas ispolji kukavičluk dreser će mu pažljivo premeštati šape sa jednog na drugi stepenik, milovati ga, umirivati ga i izgovarati poznatu komandu „stepenice“ i „dobro“. Kada se dođe do vrha daje mu se minut odmora i poslastica. Ako pas pokuša da siđe igrom mu se odvraća pažnja od tog pokušaja, izgovara se komanda „dobro“, miluje se i daje poslastica. Spuštanje niz stepenice je za psa mnogo teže negoli penjanje. Zbog toga se ta navika u početku razvija tako što dreser prvi silazi i komandom „dođi“ poziva psa da ga sledi pri tom pažljivo prateći njegove pokrete. Potrebno je paziti na povodnik da se pas ne bi sapleo. Kad pas siđe niz stepenice, daje mu se nagrada. Neki psi se brzo penju i spuštaju niz stepenice a to može da dovede do pada i povrede. Da bi se to izbeglo dreser more da obučava psa. Sa razvijenim instinktom za donošenje stvari možemo učiti da se penje uz stepenice i na sledeći način: daje mu se neki predmet da se sa njime poigra a zatim se taj predmet baca ne prvu platformu i komandom „aport“ se pas šalje da ga donese. Prilazak stepenicama treba da prati komanda „stepenica“. Može se koristiti i vezanost psa za gospodara: dreser gospodar se popne uz stepenice i doziva psa. Može se koristiti i metoda oponašanja, odnosno, pustiti da se uz stepenice prvo popne pas koj već dobro ispunjava komandu. Pošto se pas navikne da se bez straha penje i spušta stepenicama sa dreserom prelazi se na samostalno obučavanje bez povodnika. Tada dreser zapoveda sa daljine komandom i pokretom. To se čini na sledeći način: psu se zapovedi da sedne ispred stepenica, skida mu se povodnik, čini se korak napred i istovremeno se glasom i pokretom pružanja desne ruke u pravcu stepenica pas šalje uz stepenice komandom STEPENICE. Dok se pas penje, dreser pažljivo prati njegove pokrete. Kad pas stigne do vrha, dreser brzo prelazi na stranu kojom pas treba da se spušta, i komandom „dođi“ i pokretom ga zove ka sebi i nagrađuje ga. Ako se pas nerado spušta niz stepenice dreser počinje da se spušta niz stepenice. Pas će obavezno početi da se spušta za njim niz stepenice. Pas koji se spušta sam niz stepenice nikako ne sme da ima povodac oko vrata pošto će mu on smetati da održi ravnotežu. Iznenadni trzaj ili zakačinjanje za nešto može izazvati gubljenje ravnoteže a time i pad. Za vreme usavršavanja navike penjanja uz stepenice pas se komandom „sedi“ tera da neko vreme ostane na vrhu platforme. U početku se obuka vrši na širokim stepenicama a kasnije na stepenicama složenijeg tipa odnosno na uzanim i kružnim (vatrogasnim) stepenicama. Za vreme dresiranja treba biti jako pažljiv, naročito kada se pas nalazi na stepenicama. Ako se pas samo jednom povredi na stepenicama, počeće da ih se plaši.

Usporavanje pokreta

Osnovna komanda „lagano“. U ovom slučaju cilj obuke je da pas na komandu „lagano“ uspori kretanja. Razvijanje te navike je potrebno posebno u radu sa psima tragačima. Komanda „lagano“ se veoma uspešno primenjuje za vreme obuke hodanja po gredi i po stepenicama.
Uslovni nadražaj je komanda „lagano“ a bezuslovni lagano zatezanje povodnika. Usporavanje tempa kretanja se obučava u sklopu drugih vežbi. Ako se pas brzo kreće dreser izgovori komandu „lagano“, zateže povodnik tako da ogrlica stegne psa oko vrata i prinudi ga da uspori pokrete. Kad pas uspori pokrete dreser ponavlja komandu „lagano“ i slabi zatezanje povodnika. Ako pas ne bude reagovao na komandu „lagano“ i ne oseti zatezanje povodnika dreser mora ponoviti komandu povišenim tonom i naglim trzajem povodnika usporiti kretanje psa.
Pošto se kod psa razvija refleks na komandu „lagano“ kontrola pokreta se nadalje vrši samo pomoću zvučnog signala.

Lajanje na komandu

Osnovna komanda je „glas“. Priličan broj navika stvarno treba razviti putem prinude ali u slučaju o kojem sada govorimo ta je metoda potpuno neprikladna i bio bi kontraproduktivan. Lajanje je samo jedan od mnogih načina na koji pas reaguje na nadražaje i izražava svoja osećanja. Lajanje naime može biti izazvano uzrocima najraznovrsnije prirode. Zadatak dresera se sastoji u tome da dovede psa u uslove u kojima će lajanje biti uvek ispoljeno a naredbom GLAS on treba da zaustavi lajanje. Za razvijanje ove navike koriste se sledeći postupci, na primer, pas se dovode u nepoznatu sredinu, veže se za neko drvo a dreser se pravi da odlazi. Nepoznata sredina i odlazak gospodara će po pravilu jako uzbuditi psa tako da će on početi da cvili a zatim i da laje. Čim pas počne da laje dreser treba brzo da mu pritrči izgovarajući komandu „glas“ milujući ga. Ova metoda daje veoma dobre rezultate. Obično se već posle par vežbi kod psa razvija uslovni refleks na komandu „glas“. Drugi mogući postupak je izazivanje lajanja pomoću hrane. Dreser naredi psu da sedne ispred njega, spušta povodnik na zemlju, stane nogom na njega, u desnu ruku uzme parče mesa i maše njime ponavljajući komandu „glas“. Pas će početi da skače da bi dohvatio meso ali ga neće moći dohvatiti pošto je povodnik suviše kratak. Na kraju se pas iznervira što nije u stanju da dohvati meso i počinje da laje. Dreser za taj momenat vezuje komandu „glas“ i nagrađuje psa poslasticom. Kasnije će kod psa izgraditi uslovni refleks drugog reda – lajaće samo na komandu „glas“ i pucketanje prstima. Lajanje se može izazvati korišćenjem odbrambenog refleksa naime dreser drži psa na kratkom povodniku, zatim se iznenada pojavljuje pomoćnik i počinje da draži životinju. Čim pas počne da laje dreser izgovara komandu „glas“ i ponavlja je nekoliko puta a pomoćnik tada odlazi. Svaki put kad komandi usledi lajanje psa treba nagraditi poslasticom i milovanjem. Ponekad pas laje i na samo šuštanje i za te trenutke treba vezivati komandu „glas“. Lajanje je moguće izvoditi i visećim predmetom. Pas će pokušati da ga dohvati i pošto ne može počeće da laje. Ako je psa teško izazvati da laje uz pomoć pomenutih nadražaja treba se poslužiti metodom oponašanja – stavljati ne dresiranog psa u grupu dobro dresiranih pasa. Tako će se najverovatnije postići željeni cilj. U prvim danima obuke lajanje na komandu dreser mora nagrađivati poslasticom i sam pokušaj lajanja. Kasnije se poslasticom nagrađuje samo glasno i razgovetno lajanje. U slučaju da pas ne reaguje lajanjem u jednoj od gore navedenih tehnika nadraživanja preporučujemo da se neki obični nadražitelji pojačaju. Pošto pas nauči da laje na komandu i pokret dresera prelazi se na obuku lajanja na rastojanje. Tada dreser mora da naredi psu da sedne a da se sam udalji na rastojanje od 8 do 10 metara. Okrenuvši se licem prema psu izgovara komandu „glas“ i pucketa prstima malo podignute desne ruke zahtevajući lajanje. U početku treba biti zadovoljan i samim pokušajem lajanja i treba ga obavezno nagraditi poslasticom i milovanjem. Obično će posle nekoliko dana obuke pas početi da dobro laje na komandu koja se izdaje sa rastojanja.

Navikavanje na pucanj

Privikavanje psa na pucanj ne spada u posebno složene obuke ali može doći do izvesnih teškoća. Te teškoće se najčešće javljaju prilikom obuke plašljivih pasa. Najbolji način da se pas navikne na pucanj jeste postepeno približavanje zvuka pucnja. Naime u početku pas se šeta daleko od mesta gde se puca. Ako pas ne pokazuje znake straha ili uzbudjenosti postepeno se sve više i više približava sve dok na kraju se ne približi neposredno pored čoveka koji puca.U tu svrhu je vrlo pogodno strelište. Za vreme gađanja pas se dovodi u blizinu strelišta na dugom povodniku i tamo se dreser sa njim šeta. Ako dreser primeti da se pas plaši on će odmah posle pucnja početi da se sa njim igra i time mu odvući pažnju. Kod psa koji je izuzetno plašljiv moguće je pažnju odvući i huškanjem protiv pomoćnika. Pas se može navići na pucnjavu i na samom mestu dresiranja. U početku se puca na velikoj daljini od mesta obuke, a zatim se, zavisno od ponašanja psa paljba približava. Paljba se vrši i za vreme prekida obuke. Čim pas pokaže i najmanji znak straha dreser počinje da se igra sa njim i da mu odvlači pažnju. Pošto jaki i iznenadni pucnji nisu propraćeni nikakvom rekcijom psa, pas će prestati da ih se plaši. Nezainteresovanost za pucanj je kod psa moguće razviti i za vreme dok on boravi u zatvorenoj prostoriji. Dok pas jede u susednoj prostoriji se puca. Ako se pas uplaši dreser ga umiruje, miluje ga i odvlači mu pažnju hranom. Kada se pas navikne na udaljeni pucanj, prelazi se na pucanje u neposrednoj blizini. To se ponavlja nekoliko puta u toku dana. Kod psa se mora razviti potpuna ravnodušnost na pucan bez obzira na doba dana i okolinu. Treba imati u vidu činjenicu da kod nekih jako zlih pasa pucnjava može razviti nepoželjan uslovni refleks. Naime kad čuje pucanj pas može potrčati u tom pravcu i skočiti na onog ko puca. Ako za vreme obuke dođe do takvih pokušaja treba ih odmah zaustaviti komandom „fuj“ i jakim trzajem povodnika. Pošto pas nauči da ne reaguje na pucnjavu obuka se nastavlja noću da bi se pas navikao na bljesak koji izaziva pucanj.

Učenje psa da pliva

Osnovna komanda je „plivaj“. Plivanje koristi fizičkom razvitku i učvršćivanju organizma psa. Za vreme kupanja on se navikava na vodu, prestaje da je se plaši a ponekad i samostalno rado ide u vodu. Mi psa ne učimo ustvari da pliva jer kad on jednom dospe u vodu instinktivno će pokretati udove, zadržavati se na vodi i plivati. Obuka plivanja se svodi na suzbijanje straha od vode. Privikavanje psa da se ne plaši vode i da slobodno pliva po njoj odvija se za vreme vrućina i u plitkim vodama sa blagim obalama. Psa ne smemo jednostavno baciti u vodu jer ga takav postupak može uplašiti i samo uvećati njegov strah od vode. Dreser mora da pronađe takav nadražaj koji će psa naterati da sam uđe u vodu i u njoj ostane neko vreme. Iskustvo je pokazalo da je najbolji nadražaj za skakanje u vodu neki predmet sa kojim se pas prethodno igrao. Možemo koristiti i sledeći način: dreser ulazi sam u vodu, preplivava na drugu stranu i zove psa da dođe. Plašeći se da ne zaostane za dreserom pas sam ulazi u vodu i pliva za njim. Još jedan od dobrih načina da se pas natera u vodu jeste igranje. Dreser, igrajući se sa psom, neprimetno ulazi u vodu za njim i tu nastavlja da se igra neko vreme, miluje ga i nagrađuje. Obično će pas posle nekoliko dana potpuno prestati da se boji vode i kada je izuzetno toplo sam će poći u nju. Kad prvi put dospe u vodu pas pliva veoma čudno odnosno kruži na jednom mestu, gubi pravac, ali posle izvesnog vremena počinje normalno da se orijentiše i pliva u potrebnom pravcu. Pošto se pas navikne da na komandu „plivaj“ hrabro ulazi u vodu i slobodno pliva treba od njega zahtevati da ispunjava i druge zadatke: da iz vode donese bačeni predmet i da hrabro ide preko vodenih prepreka kako bi zadržao begunca itd. Ako je pas prethodno trčao ne treba mu dozvoliti da odmah uđe u vodu da ne bi došlo do grčeva i davljenja. Posle izlaska iz vode psu se mora dozvoliti da se prosuši na suncu.

 

 

 

 


Podeli sa prijateljima

» PROČITAJ 1 KOMENTAR

Pogledajte još i ovo:


Govori tiho i nosi psa sa sobom!

Ljubav psa i majmuna

Seka nabavila psa iako nije znala koje je rase!


Jedan komentar na “Dresura psa”

Obavesti me o novim komentarima na e-mail (moraš da upišeš svoju e-mail adresu). Prijava bez pisanja komentara.

Klikni na smajli koji želiš da koristiš:
(bez previše smajlića po poruci)

SmileBig SmileGrinLaughFrownWinkKissRazzAngelAngryReally AngryConfusedThinkingCoolEvil GrinReally PissedCryWiltShameCuteKissingShockTrembleFoot in MouthIDKQuestionSweatGo AwayHug RightClapDanceVictoryYawnFemale FighterSoldierStarvingHeartYesNoBeerCoffeeRoseJump