Macije bolesti

Kategorija [ ZANIMLJIVOSTI ]

POLICISTIČNO OBOLJENJE BUBREGA – PKD je autosomalno dominantno nasledno oboljenje bubrega. Nalazimo ga kod svih sisavaca. Karakter[e ga prisustvo jedne ili više cista u jednom ili oba bubrega. Ciste su prisutne još od embrionalnog doba. Vrlo često se iz toga razloga rađaju i mrtvi mačići, što je pogotovo karakteristično za homozigote. Inače su ciste već prisutne od samog rođenja. Veliki pomor mačića zbog cista je u prvim mesecima života. Ali oni koji prežive to kritično razdoblje mogu čak i dugo poživeti. Rastom mačića pa

 

time i bubrega rastu i ciste. Kada će zaista početi patološki rast, teško je predvideti, kao i uzrok zbog čega ciste počinju naglo rasti. Ima slučajeva da se usprkos pozitivnoj dijagnostici, cista miruje čitava života. Prema statistici ciste u većini slučajeva naglo počinju rasti oko 7 godine života mace.
Svojim rastom one uništavaju bubrežno tkivo, a time i funkciju bubrega. Konačan ishod je potpuno uništenje bubrežnog tkiva i prestanak rada bubrega, što dovodi do smrti maca. Još uvijek se ne zna, zašto se kod nekih maca bolest razvija sporo a kod nekih vrlo brzo. Na žalost ne postoji nikakva specifična terapija. U humanoj medicini u takvim se slučajevima radi transplantacija bubrega i sprovodi dijaliza. Danas transplantaciju bubrega kod maca rade jedino u SAD, sa prosečnim preživljavanjem oko 2,5 god. Do nedavno jedina moguća dijagnostička metoda bila je putem ultrazvuka. Pouzdanost te analize je oko 95- 99 %, a yavisi takođe o rezoluciji sonde za UZV. Najbolje ga je obaviti nakon 6 meseci života pa nadalje. Kontrolu treba obavljati uzastopno nekoliko godina, da bi se sa sigurnošću moglo reći da je maca PKD negativna. Razvojem dijagnostike danas postoji 100 posto pouzdana metoda DNK analizom. Tom genetskom analizom dokazuju se mutacije koje su odgovorne za to oboljenje bubrega. Testiranje se vrši iz uzorka sline, u nekim laboratorijima i iz krvi, a određuje se genetska sklonost za PKD. Uzimanje uzoraka sline je vrlo jednostavno, pa to može bez problema obaviti svaki uzgajivač sam. Ukoliko je test negativan, maca je također PKD negativna, tj. ona i njeno potomstvo biće negativno, uz pretpostavku da je i partner negativan. Svaku PKD pozitivnu macu treba isključiti iz uzgoja, te na taj način uzgajati zdrave mace. Ali često neke PKD pozitivne mace nose neke druge odlične osobine za pasminu. U tom slučaju treba pažljivo vršiti selekciju, tako da se pari PKD pozitivna maca sa kvalitetnim osobinama, sa PKD negativnim partnerom. Rođeni mačići mogu otprilike biti pola pozitivni i pola negativni, pogotovo kad se radi o parenju normalnog /wild tip/ i heterozigotnog partnera. Homozigot s PKD bolesti /oba roditeljska gena imaju mutaciju/ ne nalazi se kod PKD genskog testa što ukazuje da je ta kombinacija embrionalno letalna. Svima rođenim mačićima iz pozitivno – negativne kombinacije vrši se PKD test, i za uzgoj se ostave negativni mačići a pozitivni /heterozigoti/ se dalje isključe iz uzgoja. Na taj način možemo dobiti zdravi genski pool sa sačuvanim kvalitetnim osobinama. Isključenje iz uzgoja vrši se kastracijom ili sterilizacijom pozitivnih maca. Potpuno negativan nalaz je označen sa N/N. Pozitivan nalaz je N/P što ukazuje na to da je maca PKD pozitivna, odnosno da će razviti PKD. To vredi za heterozigote, a isto znači, da takva maca parena sa N/N aproksimativno daje potomstva koje je pola pozitivno, a pola negativno kao što je već spomenuto. PKD ciste ne nalazimo samo u bubrezima, već ih možemo naći u jetri i gušterači, ali to je ređe. Takođe i svaka cista ne mora značiti PKD, zbog toga jedino gensko testiranje daje potpuno jasne rezultate. Donedavna se smatralo da je PKD specifičan i najviše rasprostranjen kod persijskih maca i egzota. Na žalost zbog toga su genski testovi ciljano razvijeni za persijke i egzote, i u novije vreme za britanske mace. Međutim PKD nalazimo gotovo kod svih pasmina, možda u nešto manjem opsegu. Nalazimo ga i kod domaćih maca. Kod ovih maca još uvek je jedina metoda za otkrivanje PKD ultrazvuk. Inače se u svetu intenzivno radi na razvoju genskih testova i za ostale pasmine, i to ne samo za PKD nego i za ostala oboljenja, koja se nasleđuju.

OTROVNO SOBNO BILJE I MAČKE Gotovo da nema osobe koja ne voli ukrasiti svoj stan cvećem. Ali ako imamo kućne ljubimce ili malu decu potreban nam je izuzetan oprez u odabiru cveća jer su gotovo sve najatraktivnije biljke vrlo otrovne. One pri dodiru, odnosno prelomu, izlučuju otrovne supstance. Mace su zbog toga vrlo ugrožene. One veliki deo dana posvećuju svojoj higijeni ližući svoje krzno, pri čemu unose veliki deo neprobavljive dlake u probavni trakt što može dovesti do zatvora. One pasu travu ili bilo kakvo zelenilo da pomoću toga lakše izbace dlake. Nadalje, mace su vrlo znatiželjne te svaku novu biljku moraju omirisati ili probati. Zbog toga biljke koje nabavljamo moramo dobro istuširati jer mogu biti pošpricane zaštitnim sredstvima koja su po pravilu otrovna. Naročito su ugroženi mačići jer se igraju i grickaju biljke. Otrovnost biljaka varira od vrste do vrste pa stupanj trovanja zavisi i od količine unesenog otrova u organizam. Trovanje može nastupiti u tri oblika: 1. otrov deluje odmah i daje spontanu reakciju; 2. deluje kao alergen i reakcija je vidljiva kasnije; 3. deluje traumatski -izaziva trajna oštećenja jetre i bubrega. Probavni trakt je gotovo uvek najčešće oštećen, onda sledi srce, krvni sistem i na kraju centralni nervni sistem. Trovanje se uočuje pojačanim slinavljenjem, povraćanjem, grčevima sa prolivima, svrabežom, poremećenom ravnotežom, slabljenjem rada srca, širokim zenicama, drhtanjem, padom temperature , kolapsom krvnog sistema i na kraju smrću u mukama. Mace nisu imune na otrove. Ukoliko primetimo ili posumnjamo da je maca konzumirala otrovne biljke hitno treba potražiti pomoć veterinara i ako je to učinjeno na vreme, možda uspemo spasiti macu. Ako postoji sumnja da je maca pojela otrovnu biljku potrebno je po mogućnosti poneti deo biljke sa mačkom veterinaru da bi se ustanovilo o kojoj se vrsti otrova radi. Veterinar će pravilno tretirati macu zavisno o stadijumu trovanja. Daće joj sredstva za povraćanje i čišćenje kao i terapiju za ublažavanje uzroka. Prva pomoć u slučaju sumnje na trovanje je utopljavanje mace. Treba je staviti na mirno mesto da se ne može dodatno povrediti, dati joj tečnost kuhinjske soli da se izazove povraćanje, maslinova ulja da se zaštiti sluznica i što hitnje je prebaciti do veterinara.
Mere predostrožnosti:
Najbolje je izabrati i nabaviti neotrovne biljke a sve otrovne maknuti iz stana. Zamoliti prijatelje da o tome vode brigu i ne donose vam otrovne bilje u rezanom cvetnom aranžmanu ili saksijama. Takođe treba voditi računa da maca ne pije vodu iz vaze ili iz podloška saksije jer je po pravilu ta voda takođe otrovna (biljni sokovi i gnojiva). Maci koja živi u stanu treba osigurati veće količine trave kako bi mogla pasti. Najbolje je posejati pšenicu ili zob u posudice, kao pred Božić, i nekoliko tih posudica razmestiti po stanu u nekim manje upadljivim uglovima. Tu travu treba naravno obnavljati svaka dve nedelje i to tako dok jednu pase da postoji druga koja raste. Uz tu mogućnost maca verojatno neće imati potrebu pasti drugo bilje. (U prodaji ima semenje trave za mace)

BESNOĆA je akutna, kontagiozna zarazna bolest, od koje mogu oboleti sve toplokrvne životinje i čovek. Ptice obolevaju retko. Jednom kada se jave simptomi, bolest je bez izuzetka, fatalna. Rezervoari bolesti mogu biti i domaće i divlje životinje a glavnim rezervoarom besnoće u Evropi smatra se lisica dok je za ljude glavni vektor bolesti – pas. Virus besnoće napada centralni nervni sistem i izaziva diseminirani negnojni polioencefalomijelitis. Postoji i profesionalna sklonost pa se besnoćom češće zaražavaju ljudi koji su u bliskom kontaktu sa životinjama. Najčešći izvor zaraze za ljude su psi, mačke, lisice, glodari, šišmiši, a ređe konji, krave ili druge vrste sisavaca.
UZROČNIK
Rabies virus pripada redu Mononegavirales, virusima sa nesegmentiranim RNA genomom, virus je vrlo pleomorfan. Unutar ove grupe, virusi sa izgledom poput „metka“ klasifikovani su u porodicu Rhabdoviridae, koja uključuje najmanje tri vrste životinjskih virusa, Lyssavirus, Ephemerovirus i Vesiculovirus. Rod Lyssavirus uključuje Rabies virus, Lagos virus šišmiša, Mokola virus, Duvenhage virus, Evropski virus šišmiša 1 i 2, i Australijski virus šišmiša. Genetskim istraživanjem može se zaključiti da je virus originalno potekao iz Evrope pa se proširio na Ameriku, Aziju i Afriku. Ljudi i životinje zaraze se najčešće slinom bolesne životinje, ugrizom, ali opisan je i inhalacioni put, pa zaražavanje preko sluznica nosa, oka, usta… Virus je izrazito neurotropan, te nakon ulaska u domaćina i razmnažanja u okolnom tkivu, virus najverovatnije pasivno ulazi u živce, te aksonima ili ekstraneuralnim tkivnim prostorima „putuje“ do mozga. Jednom ugnježđen u intervertebralnim spinalnim ganglijima, infekcija centralnog nervnog sistema ne može se prevenirati niti amputacijom zahvaćenog uda. Kičmena moždina inficira se preko dorzalnih nervnih korenova. Širenje virusa u drugim organima odvija se aktivnim umnažanjem virusa u Schwanovim stanicama i aksonima perifernih nerava. Organi bliži centralnom nervnom sistemu budu brže i jače zahvaćeni. Ekstraneuralno virus se umnaža u epitelnom tkivu žlezda slinovnica i u kornei. Vezivanje virusa na žlezde slinovnice i agresivno ponašanje praćeno griženjem, koje je izazvano virusnim delovanjem na životinju – domaćina, maksimalno povećavaju šanse virusa da se prenese na novog domaćina.
ZNAKOVI BOLESTI U PASA I MAČAKA
Bolest se može javiti nakon perioda inkubacije od 9 dana pa čak i do godinu dana. Zadnji zabeleženi slučaj u Velikoj Britaniji javio se nakon 6 meseci inkubacije, nakon što je životinja prošla 6-mesečnu karantinu. Inkubacijski period zavisi od mestu ulaska uzročnika u nerve. Što je mesto udaljenije od mozga, duži je put koji virus mora proći do mozga, pa je i period inkubacije duži. Uobičajeno trajanje inkubacije je 2-8 nedelja. Klinički znakovi javljaju se u trećem stadijumu bolesti : prodormalni, ekscitacijski i paralitički, te u dva oblika, agresivni i tihi, a mogući su i drugi atipični oblici. Bolest traje 1-7 dana a simptomi bolesti slični su u pasa i mačaka.
1. PRODORMALNI STADIJUM
Na mestu ugriza, odnosno ulaska virusa obično se javlja iritacija i svarbež, koji se može pojačati i do samomutilacije. Javlja se blago povećanje temperature i blaži poremećaji svesti, temperamenta i ponašanja. Životinje postaju neobično plašljive, nemirne i neposlušne, skrivaju se, grizu neobične predmete ili grizu na prazno. Već se sada može opaziti pojačano slinjenje i otežano gutanje. Pupile postaju dilatirane, te se usporavaju i očni refleksi. Može doći i do promene glasa životinje. Ovaj stadijum traje 1 -3 dana.
2. EKSCITACIJSKI STADIJUM
Počinje se javljati agresija, prestrašenost, skrivanje, inkordinacija, dezorjentacija, hiperestezija, hipersalivacija i fotofobija. Životinje često odlutaju od gazde i besciljno lutaju, često napadaju druge životinje i ljude. Javlja se pareza pojedinih živaca, glas je promukao, gutanje je jako otežano i pojačano slinjenje. Ovaj stadijum traje 1-2 dana.
3. PARALITIČKI STADIJUM
Javljaju se paralize brojnih živaca, životinja je mirna, puno leži, javlja se paraliza larinksa koja otežava gutanje (nije toliko česta u mačaka), paraliza mišića donje vilice, jezika i očiju. Ubrzo nakon toga, javlja se nepokretnost trupa i udova, pa se životinja više ne može micati. Dolazi do prestanka disanja i kome. Smrt se javlja nakon 3-4 dana.
TIHA BESNOĆA
Vrlo je važno spomenuti tzv. „tihi“ oblik besnoće, kod kojeg izostaju prva dva stadijuma, prodormalni i agresivni. U početku bolesti je telesna temperatura bolesne životinje jako povećana a kasnije je snižena. Životinja ima preplašen pogled i jako slini. Smrt nastupa za 2-4 dana. Simptomi nisu više tako karakteristični, te mogu otežati dijagnosticiranje.
ATIPIČNI OBLICI
Mogu se javiti kao gastroeneteritis, odnosno upala želuca i creva a tek se pred smrt javlja paraliza. Mogući su i drugi atipični slučajevi.
DIJAGNOSTIKA SIMPTOMATSKI
Klinička slika i anamneza su patognomonične. Problem mogu predstavljati tihi i atipični oblici bolesti pa se tačna dijagnoza postavlja post mortem.
DIJAGNOSTIKA PATOANATOMSKI
U razudbenom nalazu nalazimo neprirodan sadržaj želuca, zubi su skrhani, a sluznica usta erodirana. Sluznica želuca i creva upaljena je i prožeta erozijama, mehur je zbog paralize jako pun. Limfni čvorovi su jako povećani. Mozak je edematozan, punokrvan, a moždane vijuge slabo izražene. Žlezde slinovnice vlažne su i natečene.
DIJAGNOSTIKA HISTOLOŠKI
U ganglijskim stanicama nalazimo acidofilna, okrugla ili ovalna, oštro ograničena telašca, koje su uvek smeštene intracelularno. To su inkluzijska, tzv. Negrijeva telešca. Smatra se da su ta telešca odbrambeni mehanizmi stanica na navalu virusa. Nalazimo ih u delu mozga nazvanim Amonov rog, koji se nalazi u kaudalnoj trećini mozga. Nalaz Negrijevih telešaca je 100% potvrda dijagnoze, ali ta telešca ne nalazimo uvek, odnosno ne nalazimo ih u 25% biljojeda i 10-15% mesojeda.
LABORATORIJSKI TESTOVI
Standardni laboratorijski test za besnoću je direktna imunoflorescencija. Ovo je test koji je vrlo pouzdan i brz, pa se sprovodi dugi niz godina. Test se zasniva na činjenici da se u tkivima životinja (mozak) zaraženih besnoćom nalaze antigeni virusa. Najvažniji deo testa su florescentno označena anti-rabies antitela. Kada se ta označena antitela inkubiraju sa moždanim tkivom životinje kod koje se sumnja na besnoću, ona će se vezati na antigen, što se vidi kao fluorescencija pod posebnim mikroskopom. Ako antigena nema, antitela se ne vežu na ništa, te se postupkom ispiranja isperu, pa fluorescencija izostaje. Drugi testovi kojima se služimo u dokazivanju besnoće su RVK (reakcija vezivanja komplementa), elektronska mikroskopija, imunohistohemijski testovi (IHC), PCR (polimerase chain reaction) i drugi.
TERAPIJA
Liječenje se NE SPROVODI kod životinja.
PREVENCIJA
Preventivne metode zaštite su jedine metode u suzbijanju besnoće. U svim razvijenim zemljama sveta besnoća se suzbija po zakonu, pa je i vakcinacija obavezna. Kod nas je obavezno prvi put vakcinisati štenad u dobi od 3 meseca starosti, a zatim svake godine u zakonski propisanom roku, koji traje od 1. Januara do 31. Marta. Svi vlasnici pasa koji svoje ljubimce ne vakcinišu do tog roka prekršajno odgovaraju. Vakcinisanje mačaka još nije zakonski obavezno ali preporuka je gotovo svih veterinara i zdravstvenih službi da se mačke koje izlaze iz kuće obavezno vakcinišu. Osim vakcinisanja, druge metode prevencije su karantin, edukovanje gradjanstva, higijena životinjskih namirnica i sl.

FeLV – FELINE LEUKEMIA VIRUS FeLV spada u porodicu retrovirusa i jedan je od najvažnijih uzročnika zaraznih bolesti mačaka. U istu porodicu spada i virus mačje imunodeficijencije – FIV. FeLV je kontagiozan, ali izuzetno osetljiv na spoljnje uticaje (temperatura, sušenje), pa je za prenos bolesti potreban dugotrajan bliski kontakt. Izlučuje se slinom i suzama a verovatno i urinom i fekalijama. Najčešći način prenosa je preko sline i to lizanjem, grizenjem, zajedničkim posuđem. FeLV se prenosi i transfuzijom krvi pa je neophodno da se svi davaoci testiraju na FeLV. Uobičajena sredstva za čišćenje virus ubijaju vrlo brzo.
KLINIČKI ZNAKOVI
FeLV izaziva veći broj kliničkih simptoma degenerativnih ili zaraznih bolesti, kao što su anemija, bolesti jetre, bolesti creva, bolesti reproduktivnog sistema, te može izazvati maligne promene na pr. limfosarkom i leukemiju. Mnoge mačke pate od imunodeficijencije, a posledično tome i drugih bolesti, čija klinička slika zavisi o zahvaćenom organu ili organskom sistemu, što u praksi znači da svaka dugotrajna hronična bolest izaziva sumnju na FeLV. Te su životinje imunokompromitirane, te su osetljive i na veći broj drugih infektivnih bolesti, pa često boluju od hroničnih respiratornih infekcija, hroničnog stomatitisa i gingivitisa, zaraznog peritonitisa i raznih drugih poremećaja. Četri su moguća ishoda nakon kontakta sa virusom: 1) oko 30% mačaka razvije imunitet i bolest se povlači. Ove mačke postaju prirodno imune neodređeni period vremena. 2) u oko 40% mačaka virus bude uspešan i razvije kliničku bolest, a mačke postaju permanentno inficirane, te izlučuju virus. 3) u oko 30% slučajeva virus se „sakrije“ u koštanu srž do otprilike 30 meseci. Ove životinje takođe ne razvija imunitet, ali ne budu odmah perzistentno inficirane. Sa vremenom ove životinje ili prebole bolest ili postanu stalno inficirane. 4) u nekih mačaka, u otprilike 5-10%, može se razviti latentna infekcija, kod kojih se virus verovatno „skriva“ u koštanoj srži, no one retko postaju zarazne i velika je verojatnost da neće razviti bolest. Mačke pozitivne na FeLV mogu živeti nekoliko godina do nekoliko meseci. U puno slučajeva eutanazija nije jedino rešenje, jer se uz dobru saradnju veterinara i vlasnika može životinji omogućiti kvalitetan život. Važno je da se takva mačka drži izolovano, i to ne samo jer predstavlja izvor zaraze za druge mačke, već da se onemogući prenos drugih zaraznih bolesti na FeLV pozitivnu mačku obzirom da je imunološki sistem poremećen. Mlade životinje, posebno one do 4 meseci starosti, vrlo su osetljive na FeLV, jer nemaju u potpunosti razvijen imunološki sistem.
DIJAGNOSTIKA
Za dokazivanje FeL virusa, danas postoje dva najčešća tipa testova : ELISA (enzyme-linked immunosorbent assay), koji predstavlja screening test (može se nabaviti u obliku kitova, te je tako pogodan za brzo testiranje na terenu) i IFA (immunofluorescence assay, tzv. Hardy-test) koji predstavlja „potvrdni“ test i obavlja se u referentnim laboratorijima. Oba testa detektiraju proteinsku komponentu samog virusa, ili slobodnog u serumu i telesnim izlučevinama (ELISA) ili vezanog u belim krvnim stanicama (IFA). IFA pozitivne životinje ostaju pozitivne do kraja života, jer pozitivan IFA test znači da je virus zahvatio koštanu srž, dok ELISA pozitivne mačke ne moraju postati infektivne, jer taj test obuhvata viruse i u primarnoj viremiji, dok virus još nije ušao u koštanu srž, kada imunološki sistem još ima mogućnost eliminisati virus iz organizma. Negativni FeLV testovi ne znače da životinja nije nikad bila u kontaktu sa virusom, odnosno da nije razvila imunitet, s obzirom da se ovim testovima dokazuje prisutnost samog antigena, a ne antitela. Preporuka je da se na FeLV testiraju sve mačke, jer ovaj virus izaziva bolesti i smrti u mačaka više nego bilo koja druga bolest ili stanje. Testiranje valja sprovoditi bez obzira ne vakcinaciju. Testiranje treba izvrštiti IFA metodom, ali obavezno dva puta u razmaku od 3 meseca obzirom da je moguće da u ranim stadijumima bolesti životinja bude IFA negativna. Isto tako, preporučuje se da se u kući ne uvodi mačka bez tromesečnog perioda čekanja, u kojem ta životinja mora biti dva puta IFA negativna.
TERAPIJA
Osnova lečenja je izolacija mačke od drugih životinja, odnosno drugih zaraznih bolesti. Od velike važnosti je i kvalitetna prehrana, redukcija stresa, redovna dehelmintizacija i vakcinacija protiv drugih zaraznih bolesti i promptno lečenje bilo kakvih simptoma čim se oni jave.
Od lekova se mogu primenjivati antivirusni lekovi (kao na pr. AZT), no oni izazivaju niz ozbiljnih nus-pojava, pa je tako njihova primena sumnjiva, ali preporučuje se primena imunostimulansa, kao što je na pr. interferon. Postoje eksperimentalni protokoli koji kombinuju AZT sa imunostimulansima (Interferon, Propionbacterium acnes). Moguća je i primena kortizona (Prednisolon), jer oni smanjuju broj abnormalnih limfocita u cirkulaciji, osim toga Prednisolon direktno deluje na stanice nekih tumora (na pr. limfosarkoma). Kod primene kortizona od izuzetne je važnosti znati da oni deluju supresivno na imunološki sistem, te da su takve životinje izuzetno osetljive na druge infekcije.
Specifični karcinomi vezani uz FeLV imaju svoj protokol lečenja, no u slučajevima takvih karcinoma preživljavanje je vrlo slabo.
PREVENCIJA
Danas postoji veći broj vakcina za FeLV. Proizvode se kao monovalentne ili polivalentne vakcine (kombinacija FeLV sa drugim zaraznim bolestima). U vakcini se koristi inaktivirani („mrtav“) celi virus ili virusni protein odgovoran za stvaranje imunološkog odgovora.
U proseku, vakcina štiti u 80-90% slučajeva. Za sve vakcine preporučeno je dvokratno davanje u razmaku od 2-4 nedelje. Vakcinom počinjemo u dobi od 8-9 nedelje starosti. Preporučuje se i godišnja revakcinacija, tzv. „booster“ vakcinacija.

FELINE IMMUNODEFICIENCY VIRUS (FIV) FIV spada u Retroviruse, porodicu lentivirusa (ili tzv. „sporih virusa“), u istu porodicu u koju spadaju virusi koji izazivaju progresivnu pneumoniju ovaca, infekcioznu anemiju konja, artritis-encefalitis u koza, te AIDS u ljudi. Iako je virus po građi sličan virusu HIV-a (Human immunodeficiency virus), on je visoko specifičan na vrstu i zaraza ljudi FIV-om nije moguća.
Izvan živog organizma virus je vrlo nestabilan i ne preživljava duže od nekoliko sati u većini slučaja pa tako ne postoji strah da bi se nova životinja mogla zaraziti preko nameštaja, posuda za hranjenje, ležajeva, igračaka i sl. Mačke zaražene FIV-om mogu se naći širom naše planete, ali učestalost je različita od zemlje do zemlje i zavisi od broja testiranih mačaka. U SAD-u ima približno 1.5 – 3% zdravih mačaka zaraženih FIV-om i do 15% onih koji pokazuju kliničke znakove bolesti. Najčešće su zaražene mačke lutalice, posebno one agresivne, dok one životinje koje se drže isključivo u kući imaju malo šanse da budu zaražene. Primarni način prenosa su rane. Uobičajen, neagresivni kontakt između mačaka, čini se, nije efikasan način prenosa virusa. Vrlo retko, virus se može preneti sa mačke na mačiće tokom omacivanja u porodu ili putem mleka. Seksualni kontakt, čini se, nije primarni način prenosa FIV-a.
RAZVOJ BOLESTI
Nakon početne infekcije, virus se prenosi do područnih limfnih čvorova, gdje se može umnožiti u bielim krvnim zrncima, T-limfocitima. Virus se tada prenosi do svih limfnih čvorova u telu, uzrokujući njihovo generalno povećanje. Ako limfni čvorovi nisu preterano povećani, ovo stanje obično prolazi nezapaženo od strane vlasnika. Kroz neko vreme, verojatno nedelja ili meseci, životinja može razviti povišenu telesnu temperaturu i pad belih krvnih urnaca. Može se razviti i anemija, naročito u kasnijim fazama bolesti. Stalno zaražene mačke mogu se činiti zdravima kroz niz godina. Na kraju, počinju se javljati simptomi imnodeficijencije, kako se smanjuje sposobnost organizma da se brani od infekcija. Tada, oni uzročnici (bakterije, gljivice, drugi virusi…) koji u zdravih mačaka ne izazivaju nikakve simptome, mogu u životinja sa oslabljenim imunološkim sistemom izazvati vrlo teška oboljenja. Ove sekundarne infekcije odgovorne su za većinu kliničkih znakova povezanih sa FIV-om i glavni su uzrok smrti FIV pozitivnih mačaka.
SIMPTOMI
Česti simptomi koji se javljaju kao posledica sindroma imunodeficijencije su slab kvalitet krzna, stalna povišena telesna temperatura i gubitak apetita. U oko 50% mačaka zaraženih FIV-om javlja se gingivitis (upala zubnog mesa) i stomatitis (upala usne šupljine), a često su prisutne hronične ili rekurentne infekcije kože, mokraćnog mehura, gornjih disajnih puteva, hronični proljivi, upale oka, te polagan ali progresivan gubitak telesne težine. Javlja se i povećan rizik od razvoja određenih tipova raka, pobačaji, neurološki poremećaji. Kod nekih FIV pozitivnih mačaka mogu se smjenjivati periodi bolesti sa periodima relativnog zdravlja.
DIJAGNOZA
Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze, kliničkih znakova i rezultata testa na FIV kod kojeg dokazujemo antitela u krvnom serumu. „Pozitivan“ test, odnosno prisutnost antitela na FIV ukazuje na to da je mačka zaražena FIV-om, verovatno za celi život, te tako može preneti virus na druge mačke. Kod testa sa neodređenim rezultatom, preporučuje se test ponoviti kroz 8 do 12 nedelja, jer se tek u tom vremenskom razdoblju, a nekad i duže, stvara dovoljan broj antitela koji se mogu dokazati testiranjem. Mačići do 12 odnosno 16 nedelja starosti, mogu rezultirati pozitivno na FIV zbog pasivnog imuniteta dobivenog od majke. U retkim situacijama neki od ovih mačića postanu zaraženi, te se iz tog razloga preporučuje ponovno testiranje u dobi od 6-8 meseci da bi se odredio njihov tačan infektivni status. Vlasnici FIV pozitivnih mačaka posebnu pažnju trebali bi posvetiti zaštiti od infektivnih agenata koji mogu izazvati tešku bolest i smrt u imunokompromitiranih životinja. Zaražene mačke trebalo bi držati striktno u kući i podalje od drugih mačaka, ne samo da bi zaštitili svoju mačku, već da se spreči dalje širenje FIV-a.
TERAPIJA
Za kontrolu bakterijskih i gljivičnih infekcija koristimo antimikrobnu terapiju, koja je dugotrajna te se mora ponavljati svaki put kad se pojave znakovi bolesti. Često je potrebna potporna terapija koja uključuje infuziju, transfuziju, te visoko kalorične dodatke hrani. U nekim slučajevima indicirana je upotreba kortikosteroida i drugih anti-upalnih lekova da bi se kontrolisao gingivitis i stomatitis. Anabolični steroidi mogu pomoći u borbi protiv gubitka težine ali sve su ove mere samo pomoćne i ne koriste u borbi protiv virusa. Postoje lekovi koji modifikuju imunološki sistem i tako pomažu u borbi protiv samog virusa ali ni ti lekovi ne uništavaju virus u potpunosti, već ga samo potiskuju.
PREVENTIVNA ZAŠTITA
Prema najnovijim podacima, vakcina za FIV postoji, iako pretpostavljam da kod nas još nije dostupna. Zato, najbolja zaštita mačke od FIV-a, je sprečavanje kontakata između bolesne i zdrave životinje, naročito kontakata sa agresivnijim mačkama lutalicama.
PROGNOZA
Jednom kada je FIV pozitivna mačka izolovana, teško je odrediti očekivanu dužinu života. Ako se još nisu pojavili znakovi bolesti kao posledica infekcije FIV-om , kao što je stalna povišena telesna temperatura ili stalan gubitak telesne težine, može se očekivati da će takva mačka poživeti mesece, pa čak i godine u dobrom zdravlju. Kao jedan od glavnih pokazatelja imunološkog statusa uzima se odnos CD4+ prema CD8+ limfocita. Što je odnos niži, prognoza je lošija.

PROLIV U PASA I MAČAKA Prema definiciji proliv je pojava učestale defekacije, praćena povećanim volumenom i vlažnosti fekalija. Redovito se klinički javlja u bolesti probavnog sistema, naročito tankog i debelog creva, ali i kod bolesti drugih organa poput gušterače, jetre, bubrega, kao i kod nekih metaboličkih poremećaja kao što je na primjer, poremećena funkcija štite žlezde.
PODELA
A ) Prema mehanizmu nastanka: 1) Osmotski proliv – javlja se kada u crevima zaostanu veće količine nesvarene hrane koje zadržavaju vodu, a to se dešava kod nedostatka nekih probavnih enzima, bolesti gušterače, oštećenja sluznice tankog creva usled upale, tumora, te kod preopterećenja tankog creva hranom. 2) Sekretorni proliv – nastaje kao posljedica aktivnog nadražaja na stanice creva, zbog čega se pojačano luče elektroliti i tečnost u lumen creva, dok je sa druge strane sprečena apsorpcija hranjivih materija iz creva. Materije koje izazivaju pojačano lučenje mogu biti bakterijski toksini, bakterije, virusi ili paraziti, koji oštećuju sluznicu creva. 3) Povećana propusnost stjenke crijeva – javlja se kod bolesti kod kojih dolazi do promena na sluznici creva u vidu čireva ili nakupina abnormalnih stanica, čime je omogućen izlazak iona i tečnosti u crevo. Kod jačih oštećenja može doći i do krvarenja. 4) Poremećena pokretljivost creva – posledica je ubrzane ili usporene peristaltike.
B ) Prema trajanju: 1) Akutni proliv – javlja se naglo i traje kratko (do tri nedelje ili kraće). Fekalije su vodenaste ili vodenasto-sluzave. Prate ga opšti simptomi kao što su gubitak apetita, potištenost i povraćanje, a ako se javlja povišena telesna temperatura, dehidracija ili bolnost, u pitanju je teže obolenje probavnog sistema. Većina akutnih proliva je blagog toka i prolazi sama od sebe. 2) Hronični proliv – karakteriše ga što duže traje (tri nedelje i duže) ili periodičnom pojavnošću. Obavezno moramo ustanoviti uzrok, te ga lečiti prema specifičnoj dijagnozi, nikako samo simptomatski. Uzroci su različite upale, crevni paraziti, bakterijske i gljivične infekcije, bolesti gušterače i drugo.
C ) Prema mestu nastanka: 1) Tanko crevo: volumen je značajno povećan, sluz je retko prisutna, fekalija može biti različite boje (krem-smeđa, ciglasto-crvena, zelenkasta…) uz prisustvo neprobavljene hrane. Hitnost i učestalost nisu prisutne, osim kod vrlo teške ili akutne bolesti, a moguće je i povraćanje kod težih upalnih promena. Kod poremećene apsorpcije ili digestije moguća je nadutost i gubitak težine.
2) Debelo crevo: volumen je normalan ili nešto povećan, sluz je često prisutna, nema nesvarene hrane. Varijacije boje su retke, osim mogućeg prisustva sveže krvi. Prisutne su hitnost, grčevi, znatno povećana učestalost defekalisanja. Gubitak težine se retko javlja kao i povraćanje. Nadutost se ne javlja.
DIJAGNOSTIKA
1 ) Služimo se anamnestičkim podacima, koji uključuju pitanja o trajanju, prehrani, apetitu, povraćanju, izgledu stolice, učestalosti defekalisanja, količini i izgledu fekalija i slično, dok klinički pregled uključuje opšti izgled životinje, telesnu težinu, izgled dlake, opšte ponašanje i druge spoljne osobine. 2 ) Hematološki i biohemijski pregled krvi jedna je od osnovnih metoda dijagnostike, a njome se služimo da bi odredili metabolički status životinje i stanje pojedinih unutrašnjih organa. 3 ) Prgled stolice jedan je od važnijih pregleda, a uključuje makroskopsku, parazitološku, mikroskopsku, bakteriološku i mikološku pretragu, specijalna bojenja, tripsin-test i elektronsku
mikroskopiju. 4 ) Ultrazvučni pregled obavljamo u tri faze: prvo pretražujemo želudac zajedno sa dvanaestnikom, zatim pretražujemo zavoje tankog creva, a potom debelo crevo i rektum. Rengenološki pregled obavljamo nakon UZV pregleda. Koristimo se nativnim snimcima , te kontrasnim pregledom, jer su promene u tankom crevu uglavnom mikroskopske ili funkcionalne. 5 ) Serološke testove (pregled krvnog seruma) vršimo kod određivanja materije u krvi koje se resorbuju iz creva u krv (vitamini B12, folna kiselina, masti), zatim kod određivanja hormona čiji poremećaj može dovesti do proliva (hormon štitnjače T4, hormon nadbubrežne žlezde – kortizol), te kod dokazivanja antitijela/antigena (virusa, bakterija, parazita…) koji mogu izazvati proljev. 6 ) Od ostalih dijagnostičkih metoda možemo spomenuti endoskopiju i biopsiju creva.
TERAPIJA
A ) Simptomatska 1. Dijeta: sa prethodnim postom u trajanju od 24 sata. Za akutni proliv treba davati hranu bogatu proteinima (na primer, piletina bez kosti i kožice) sa lako probavljivim ugljikohidratima (kuvan pirinač) bez masti, dok je za hronični proliv potrebna detaljnija obrada pacijenta da bi se utvrdio tačan razlog proliva i tako odredila tačna dijeta. 2. Nadoknada tečnosti: nužna je, posebno kod akutnog proliva i kod mladih životinja. Tečnost kod blažih oblika proliva nadoknađujemo preko usta, dok je kod težih oblika potrebna infuzija.
3. Lekovi: uključuju preparate za zaustavljanje proliva, preparate sa zaštitnim učinkom na creva, protiv upalne lekove, lekove protiv grčeva i slično. Osim toga, mogu se davati antibiotici i to kod dokazane infekcije creva sa bakterijama i rikecijama kao uzročnicima proliva, odnosno kod težih oštećenja sluznice gde postoji mogućnost trovanja ili sepse. B ) Etiološka – odnosno uzročna terapija, je tačna terapija određenog uzroka bolesti, kao što je operacija vađenja stranog tela, davanje, na primer, preparata gušterače koji manjkaju ili primena ciljanog antibiotika nakon postavljanja antibiograma.

KOKCIDIOZA je infekcija jedinke sa jednoćelijskim organizmom koji se naziva kokcidija. Kokcidija je parazit mikroskopske veličine i živi u ćelijama sluzokože creva. Svrstana je u grupu protozooa. Ona jeste parazit ali nije glista, kako mi popularno zovemo crevne parazite. Pošto živi u crevnom traktu životinje ponekad je uzrok prolivu ali najčešće je uzrok kombinovan: gliste i kokcidije zajedno. Oocista, jedan od razvojnih oblika kokcidije sa stolicom izlazi napolje u spoljnu sredinu iz životinje. Ostaje u spoljnoj sredini sa mogućnošćo da sporulira to jest produži sebi vreme infektivnosti. Mačka unosi u sebe ovaj razvojni oblik jedući inficiranu hranu ( na primer lovinu kao što je miš ili slično ) ili ližući se ako se kontaminirala dlaka sa zaraženim materijalom. Infekcija sa kokcidijom je česta pojava u velikim grupama životinja ( na primer uzgajivačnica, veliko leglo ) i kod mladih jedinki. Proces od infekcije do simptoma može biti kratak čak i nekoliko sati ali najčešće je potrebno 7-10 dana do pojave simptoma. Kada mačka unese u sebe oocistu razvoj parazita se završava u domaćinu (u ovom slučaju u mački). Većina inficiranih mačaka sa kokcidijom nema proliv ili neke druge kliničke simptome. Kada jaja (oocist ) se nađu u stolici prilikom koprološkog pregleda, a životinja nema proliv, njihov nalaz je nebitan jer su prolaznog karaktera. Ali kod jedinki koje imaju izražene simptome (česti vodeni prolivi sa bolovima u stomaku, povraćanjem i dehidracijom) nalaz kokcidija je itekako važan. Dijagnoza se postavlja koprološkim pregledom iz uzorka stolice. Oociste su manje veličine od jaja raznih crevnih parazita zato pregled mora biti izrazito pažljiv. Neke kokcidijalne infekcije mogu se dokazati i analizom krvi. Tretman infekcije sa kokcidijama traje 10-14 dana sa antibioticima. Najčešće se koristi antibiotik tipa sulfapreparata. Tretman neće svaku jedinku da izleči ali će proliv prestati što je i najbitnije u održavanju životno bitnih funkcija. Ako sulfapreparati ne daju efekat na raspolaganju su i lekovi drugog tipa. Kod bolesnih jedinki potporna terapija u vidu rehidracije i vitaminizacije je neophodno a čak ponekad i dijetirana ishrana. Reinfekcija mačaka je česta, posebno ako je moguć kontakt sa inficiranom materijom (npr. ako mačka izlazi napolje). U toku tretmana obavezno uradite dezinfekciju mačjeg toaleta. Većina kokcidija koja se nađu kod mačaka nema efekata na ljude. Ali neke vrste kokcidija mogu biti potencijalno infektivni i za ljude. Kriptosporum kao jedna vrsta kokcidija nađena kod pasa i mačaka može biti preneta i naljude. Ovaj parazit može biti i u vodi za piće, posebno u većim gradovima. Druga vrsta kokcidija, više poznata među nama je toksoplazma. Ponekad mogu i mačke biti prenosioci ove protozooe, ali češće se nalazi na neopranom povrću i u nekim vrstama mesa. Ove dve vrste protozoa zdravstveni rizik su za ljude koji imaju problem sa imunitetom (oboleli od AIDS-a, korisnici imunosupresivnih lekova, pacijenti sa tumorom, stariji pacijenti). Adekvatno održavanje higijene smanjuje rizik od infekcije. Praznite redovno mačji toalet, ponekad uradite dezinfekciju istog, menjajte redovno posip, perite ruke redovno.

LETNJA OPSANOST – SUNČANICA Vlasnici kućnih ljubimaca moraju imati na umu da krznate životinje bez mogućnosti znojenja preko cele površine tela [nasuprot ljudima] podnose neuporedivo teže visoke temperature. Često možemo videti vlasnike pasa ili mačaka kako se na plaži igraju sa njima. Pas (mačka) najčešće toliko uživa u društvu i igri sa svojim gazdom da i ne pomišlja na opasnost koja vreba od pregrevanja. Do izvesne mere će hlađenje preko usta i jezika funkcionisati baš kako treba. Na žalost, kao i kod čoveka, prelazak te tanane granice sunčanice nastupa naglo. Životinja koja dobije toplotni udar vrlo lako može uginuti ukoliko ne dođe do brze i odgovarajuće reakcije. Veterinarska pomoć je neophodna a u međuvremenu ljubimca treba sasvim pokvasiti i umotati mokrom tkaninom. Vozite kolima svoju mačku ili psa isključivo po umerenom vremenu ili ako već morate po vrelom vremenu onda neka budu svi prozori otvoreni, i pre nego uvedete životinju u auto dobro izluftirajte i ohladite unutrašnjost auta otvaranjem svih vrata desetak minuta ukoliko je auto stajao na vrelom suncu. Ostavljanje kućnih ljubimaca `na kratko` u automobilu na suncu vrlo lako može biti uzrok toplotnog udara. I pored otvorenih prozora automobila temperatura u unutrašnjosti može porasti preko 10 stepeni celzijusa za manje od 5 minuta. Ovakve temperaturne promene predstavljaju pravi šok za termoregulacioni sistem i čoveka a još više za krznate životinje. Opasnost predstavljaju čak i uobičajne rekreacione ture, šetnje, trčanje, vožnja bicikla i sl. Bez obzira na termine koje inače koristite za ove aktivnosti pomerite ih u rane jutarnje i kasne večernje časove ili se jednostavno rekreirajte bez svog krznatog prijatelja. Osetljivije životinje mogu čak dobiti i opekotine od hodanja po vrelom asvaltu. Ako dođe do opekotina njih mora sanirati veterinar pre svega zbog pravilne dijagnoze stepena tj. ozbiljnosti oštećenja tkiva. Pse i mačke koji imaju svetlu pigmentaciju vrha njuške [crvene boje] i svetle uši pre izlaganja suncu treba zaštititi losionom za sunčanje sa visokim zaštitnim faktorom. Imajte na umu da su psima mnogi instinkti oslabili usled lagodnog života pored čoveka. To nama ljudima samo povećava odgovornost za njihovo zdravlje. Mačke, koje daleko više brinu o sebi nego psi, ređe imaju ovakvih zdravstvenih problema. Ipak, ni one nisu imune na boravak u zatvorenom automobilu parkiranom na suncu. Nihova mala tela čak su i osetljivija na sunce nego što je to slučaj kod pasa [kraće mogu idržati ekstremne uslove]. Kada nisu zatvorene mačke će vrlo dobro znati da pravilno regulišu telesnu temperaturu i dužinu izlaganja sunčevim zracima. Ukoliko vaša mačka previše voli da se `sunča` nije loše da joj taj užitak ograničite vremenski i da joj jasno pokažete činiju sa svežom vodom kako `opijena suncem` ne bi slučajno zaboravila da je mora piti. Opasnost od sunčanice možete smanjiti tako što ćete se pridržavati nekih opštih pravila: Nikada ne ostavljajte kućne ljubimce u automobilu po toplom vremenu. Uvek im obezbedite neograničene količine sveže vode za piće. Kada se sunčate, svog ljubimca obavezno sklonite u hladovinu [čak iako on želi da bude pored vas].
Posebnu pažnju obratite na kućne ljubimce koji imaju disajnih problema. Oni po vrelim danima ne treba uopšte da budu na suncu. U naročito rizičnu grupu spadaju i štenci. Ako primetite da životinja ima problema sa disanjem, povećajte cirkulaciju vazduha u prostoru u kome se nalazi, pokvasite joj dlaku velikom količinom vode [napromer poprskajte je baštinskim crevom sa malim lazom]. Proverite boju desni. Ukoliko je plavičasta vreme je za uzbunu. Plave desni su znak nedostatka kiseonika. Odmah pozovite pomoć ili krenite kod veterinara. Transport se ne sme obavljati u lošim uslovima [visoka temperatura u vozilu, nedostatak vazduha/vode]. Ako je životinja u besvesnom stanju postavite je na mesto sa jakom cirkulacijom vazduha i izvadite joj jezik kako bi se povećao protok ka plućima. Ako se životinja opire nemojte je prisiljavati jer će dodatni stres samo pogoršati stanje. Budite umereni kada je u pitanju i vaše lično izlaganje sunčevim zracima. Budite bar podjednako obazrivi kada su u pitanju vaši krzneni kućni prijatelji.

 


Podeli sa prijateljima

» PROČITAJ 1 KOMENTAR

Pogledajte još i ovo:


Doktor potvrdio: Majkl bolovao od bolesti „Vitiligo“

Seve neće slaviti rođendan zbog bolesti

Ceca na letovanju na Kipru „zaradila“ upalu pluća!


Jedan komentar na “Macije bolesti”

  • melisa
    3 januara, 2010, 19:11

    Jao jest mi zao ovih zivotinja.
    Cry

Klikni na smajli koji želiš da koristiš:
(bez previše smajlića po poruci)

SmileBig SmileGrinLaughFrownWinkKissRazzAngelAngryReally AngryConfusedThinkingCoolEvil GrinReally PissedCryWiltShameCuteKissingShockTrembleFoot in MouthIDKQuestionSweatGo AwayHug RightClapDanceVictoryYawnFemale FighterSoldierStarvingHeartYesNoBeerCoffeeRoseJump